Трећи у низу интервјуа, реализован у дому бенефицијски пензионисаног агента Српске Књижевне Безбедности, аналитичара докумената српских писаца, Душана Захаријевића. Шта нисмо знали о Винаверу, о ком и иначе мало знамо?

Ја сам читао да није потврђено кад је Винавер рођен, да има спорова. Ти си у СКБ био при служби за анализу црквених и матичних књига рођених и умрлих – да ли је постојао Станислав Винавер, или је он само био измишљотина Светислава Стефановића, као Тита што је измислила Коминтерна?

Истина, велико је питање да ли је Станислав Винавер рођен и када. Према подацима које сам успео да прикупим, постоје трвења између две струје: једна тврди да је рођен 10. фебруара 1891, а друга да је рођен 1. марта 1891. године. Додатну забуну уноси чињеница да се у матичним и татичним књигама појављује под два имена: Станислав Винавер и Трајко Ћирић. Слична је ситуација и у Матичиним књигама. Отуда још већа забуна око тога да ли је уопште постојао, а која је у засенак бацила питање тачног датума рођења. Да ствар буде још гора, и књижевна историја памти спорадична појављивања Трајка Ћирића (што је феномен само по себи с обзиром на то да је књижевна историја склона заборављању оваквих наизглед спорадичних личности). Имајући у виду како је Винавер писао о Шекспиру у есеју “Шекспирова минђуша”, читаву фаму око његовог рођења можемо упоредити са случајем Шекспир за кога се ни дан данас не зна је ли живео и ко је уопште био. То повлачи и питање није ли Винавер, пишући о другима, заправо писао о себи. Све у свему, можда се не зна са сигурношћу да ли је и када рођен, али се свакако јавност слаже у једном – умро је. Речено стилом прве реченице Винаверовог величанственог есеја о Момчилу Настасијевићу: Станислав Винавер изгорео је.

Како објашњаваш то да је само Светислав Стефановић одговорио на чувену анкету Трајка Ћирића? Да ли су се остали уплашили Скерлићевих веза са Црном руком и Младом Босном, или су имали зазор од преког погледа, тада скоро тинејџера, Марка Ристића?

Један од могућих одговора је тај да је Светислав Стефановић измислио Трајка Ћирића. Међутим, ближи сам мишљењу да је у питању страх од Скерлићевих веза са самим собом и његових повремених безвеза са смислом. Јер Скерлић је одувек био и Црна мука и Млада ОЗНА. У нашем одељењу СКБ-а сви смо навијали сат по Скерлићу, толико је био тачан. Ипак, књижевна историја, којом се и сам Скерлић бавио, показала је да баш и није био тачан као књижевни критичар. Наравно, не бих потпуно занемарио Марка Ристића, али је, како је већ речено, био скоро тинејџер. Додуше, Скерлић и Ристић имају једну заједничку црту – обојица су волела да сахрањују живе песнике.  Истина, Ристић је то чинио више симболички, док је Скерлић више дослован, а поред песника волео је да сахрани и стихове, неретко и целе песме. Тако песма која није била по његовом укусу, да не кажем цела лепа, била је цела сахрањена. Још једна различита поетичко-садистичка инклинација између поменутих личности је та што је Скерлић у својој немилосрди често ударао на младе песнике који су тек ступали на књижевну сцену. Морам истаћи да питање које мене мучи није зашто је само Светислав Стефановић одоговорио на анкету Трајка Ћирића, већ зашто Станислав Винавер није.

Да ли је тачно да је Винавер сведочио тренутку када је Оскар Давичо упознао Хану у радњи колонијалне робе, дошавши да купи три ААА батерије за рентген апарат свог оца? Како је тада изгледао Давичо?

Ово је до данас остало на нивоу анегдоте. Причало се тада да је то био тренутак у којем је љубав била тако сама и тако пуна света. Просто колонијална. А упамћен је и Винаверов опис Давича у том свемогућем тренутку за којег је рекао да је изгледао некако надреално. Нажалост, СКБ није успела да дође до докумената који сведоче о овом тренутку, али су анегдоте понекад живље и вредније од чињеница.

Винавер у међуратном периоду полемише са Богданом Поповићем и Симом Пандуровићем. Да ли је знао да је Сима Пандуровић у ствари тајни агент СКБ-а, да му је све песме написао Нестор Жучни, како би могла да се оправда Пандуровићева блискост са Disom, којег је у ствари надгледао у београдским кафанама и слао извештаје о његовом понашању Милану Богдановићу?

Рекао бих да је Винавер скоро целога живота полемисао са Богданом Поповићем или бар његовим начелима и наглавама. Увек ми је било занимљиво што је тај период између два светска рата касније назван “међуратни”. Можда није било правих ратова и крвопролића, али су свакако бујали књижевни ратови, ратови идеја, поетика и нових језичких и мисаоних мелодија који су доводили до идејопролића и стихопролића. Богдан Поповић је Винаверу био такорећи посластица. Остало је нејасно да ли је Винавер знао да је Пандуровић тајни агент СКБ-а, али да је знао онда овај више не би био “тајни” агент. Имао је Винавер њуха и слуха за такве ствари. Шта је само палица прешло преко његових бубрега, колико ратова прератованих, логора прелогорованих, мука премучених. А што се Пандуровића тиче, није тајна да је био склон “незаконитом позајмљивању” стихова. То датира још од његовог спора са Душаном Срезојевићем који је Пандуровић наравно изгубио. А био је оптужен да је Срезојевићу украо (да не кажем срезао) неколико стихова. Отуда Винавер није био претерано изненађен тиме што је Нестор Жучни писао песме Пандуровићу, а то је вероватно и разлог што између Винавера и Пандуровића никада није дошло до жучне расправе око овога.

Блискост са Настасијевићем није непозната широј јавности. Међутим, шта се крије иза познанства ове двојице песника? Да ли је тачно да је рукопис “Алајбегове сламе” пронађен у Настасијевићевом кларинету?

Искрено говорећи, Настасијевићева блискост са било ким остала је непозната широј и ужој јавности. Међутим, двојицу песника зближавала је музика и мелодија језика. Колале су приче да је “Алајбегова слама” оречење неких Настасијевићевих композиција. Отуда и не изненађује прича да је “Алајбегова слама” заправо настала из Настасијевићевог кларинета у којем је касније и пронађена. Овај процес претварања музике у реч пробао је касније да доврши Станојло Рајичић тиме што је углазбио Винаверове “Чуваре света” и тиме довршио оно што Настасијевић није стигао. Иначе, Рајичић је био ученик Винаверове мајке Руже која га је учила да свира клавир.

Станислав Винавер, у тренутку када је спазио агента СКБ како га надгледа на премијери његових “Чувара света”(углазбио Станојло Рајичић). Даља судбина агента непозната.

 

Винавера Добрица Ћосић у “Времену смрти” назива Сташа. Ћосић је био стари агент СКБ-а, после и на челу, од пада Ранковића. Како ти тумачиш, зашто се Ћосић на овај начин светио Винаверу, ако поуздано знамо да није имао овај надимак?

Тешко је знати корене Ћосићевих злонамерности у том времену зла и смрти. Но, што би рекао наш народ, далеко је сунце. У појединим тренуцима помишљао сам да је Ћосић на овај начин покушао да унесе додатну забуну знајући да је “Сташа” био надимак Станислава Кракова. Два Станислава у српској књижевности која тада још увек није могла да превазиђе концепт целолепости. Стара је кајла Добрица Ћосић, прекаљени члан СКБ-а, мада често у раскораку са својим именом. Поједини његови потези нису баш оправдавали име Добрица. Касније сам сазнао да је корен овог Ћосићевог поступка (да не кажем идејног решења) заправо у освети Винаверу зато што је пародирао Бору Станковића, на чије стваралаштво се Ћосић иначе угледао. Читави “Корени” почивају на “Нечистој крви”. Отуда се Ћосић нашао п(р)озваним да се освети Винаверу. Биће да освета није била учинковита колико Винаверове пародије. Тако је Ћосић ненамерно успео да развије можда и најзахтевнији вид пародије – аутопародију. Али ни у томе није успео да доскочи Винаверу с обзиром на то да је Винавер већ упражњавао аутопародију и то свесно и савесно, много успешније него Ћосић.

Милован Витезовић, још један од агената СКБ-а, по мојим сазнањима врбован након што је дао давном непријатељу, Бранимиру Џонију Штулићу, права да сними његову младалачку песму “Отац мога оца” пише роман “Симфонија Винавер”. Шта је ту прећутао Витезовић, и да ли је тачно да је тај роман писала Служба књижевне безбедности, конкретно, Момо Капор?

Многе ствари је Милован Витезовић прећутао, али му није ни замерити. Ни његово име није усклађено са његовим животом. Хоћу рећи, у животу није много био милован, па ни када је реч о књизи “Симфонија Винавер”. Идеја да је Момо Капор истинити творац овог дела била је доста јака и брзо је заживела. Међутим, касније се испоставило да је прави аутор ипак Милован Витезовић. Претпостављам да је читава забуна око ауторства потекла отуда што Витезовић воли да “лаје на звезде”. Било како било, једна од ствари које су прећутно убачене у књигу “Симфонија Винавер”, као тихи смисао у назнакама, јесте да је књижара Геца Кон, о којој је било доста речи у књизи, била заправо легло агената СКБ-а и место са којег је строго контролисан ток наше књижевности.

Шта се, од заплењених докумената Винавера из периода када се смуцао по Русији и Немачкој у време (не)успелих револуција 1917-1919, чува у архивама? Да ли си имао прилике да видиш легендарни рукопис “Наноса и укоса Велимира Живојиновића Масуке”, на ком је Винавер радио целог живота?

Већина заплењених списа остала је сачувана пре свега захваљујући процесу који се тим поводом повео против Винавера, а који траје и дан данас, такорећи постхумно. Немачка у врењу, Русија у трењу и остале Винаверове мисли испрва су биле протумачене као издајничке, а на Винаверово име бачена етикета сарадника са непријатељем. СКБ је одмах била алармирана тим поводом, а наше агентске очи биле су залепљене за корпулентно тело Станислава Винавера до краја његовог живота. Међутим, у једном тренутку ми је постало јасно да су све  те оптужбе неосноване, али већина је и даље била сумњичава. Ако је нешто добро произашло из свега тога, то је привилегија коју сам имао да у рукама држим рукопис “Наноса и укоса Велимира Живојиновића Масуке”, тог генијалног Винаверовог остварења. Мусака, ако га је винавер звао из милоште, је заслужио да му један такав ум Винаверовог калибра посвети читав живот. Испрва се говоркало да ће ово дело бити каква студија о Лази Костићу и његовим заносима и пркосима, али је ова сумња убрзо била отклоњена.

Познато је да је Станислав Винавер писао одговоре за питања на матурском испиту из српске књижевности, а ја сам чуо да је читава генерација матураната у једној од београдских гимназија, била послата у Срем да бере кукурузе на којима ће касније клечати, јер су користили Винаверове пародије као пушкице код проф. Велибора Глигорића.

У тренутку када Винавер пише одговоре за матурска питања из српске књижевности расте интересовање гимназијалаца за њих. Истовремено расте и љубомора Велибора Глигорића јер су његови ученици више поверења указивали Винаверу него њему. Боривел, како га је Винавер из милоште звао, тешко је подносио то што неко има већи утицај на ђаке од њега – професора. Очигледно није разумео да утицај не долази нужно из објашњавања књижевности, већ неретко и из стварања. Остала је упамћена реченица коју је тада проф. Глигорић изговорио: “На млађима свет остаје, а млади остају на кукурузу уколико то не схвате.” Изгледа да је функција уредника оставила траг – волео је да уређује по свом. 

Винавер Други светски рат проводи као заробљеник, у логору за официре у Ознабрику. Да ли је тачно да је сведочио повратку Грете Гарбо у овај град са америчким војницима, и рекао: “Ете Грете, немски свете”?

Истина је, крај Другог светског рата Винавер дочекује у логору. Како је сам објашњавао једном приликом, реч “логор” створена је од речи “логос” и речи “гори”. Каква синтагма! “Логос гори” алудира на место на којем све умире, живот сагорева, смисао замире, хуманост бива поражена. Другим речима – логос је у пламену, а свему човечном прети пепео. По окончању рата и ослобођењу из логора Винавер сведочи повратку Грете Гардо у Ознабрик. Док сам био активан у служби, посебно сам се заинтересовао за ову, тада још увек анегдоту, тако да сам на крају успео да дођем и до записа поменуте песме. Грех је што је ова песма до данас остала непозната, те сада користим прилику да је представим људима.

Факсимил рукописа песме коју преноси Захаријевић, а која се чува у Архиви СКБ, под бројем СВи 13/45

 

Ово није јединствен случај да је Винавер уметничким актом поздравио крај рата. Како анегдота вели, када је Совјетски Савез кренуо на Немачку и када је било јасно да се Немачкој смеши крај, Винавер је са још једним затвореником извео перформанс. Наиме, затвореник је Винаверу око врата везао канап, а Винавер је ходао по логорској ћелији на четири ноге глумећи мечку. Тиме је симболично поручио Немцима да је заиграла мечка  и пред њиховим вратима.

Доказе о овој анегдоти нисам успео да прикупим.

Марко Ристић и Станислав Винавер су код Предрага Палавестре представљени као антиподи. Да ли је тачно да је то зато што се Марко Ристић увредио јер га Винавер није пародирао, и што је надреализам сматрао шалом недостојном са њом шаљења, те је први оптужио шабачког песника да је у међуратном периоду био полицијски доушник, након чега ће се Винаверово здравље нагло погоршати?

Марко Ристић је, у најмању руку, био чудан дух. Склон љутњи за сваку ситницу, а предмети његове љутње нису били свесни разлога исте. Тако је и Винавер направио кардиналну грешку изоставивши Марка Ристића из својих пародија, што је овога јако разљутило натеравши га да се осећа изопштено. Ристић је тада оптужио Винавера да је у међуратном периоду био полицијски доушник, што је снажно утицало на грешног Винавера. Једина ствар која би имала већи утицај на Винавера од ове била би да је Ристић рекао да је једна Винаверова песма нашла место у “Антологији” Богдана Поповића. Од тог тренутка Винавер побољева, његово здравље постаје озбиљно нарушено, а и песничка реч му отупљује. Доктори су испрва мислили да је корење слабог здравља у његовим страдањима и логоровањима, али је само Винавер знао прави узрок. Касније је то и осталима признао. Чини ми се да је Винавер имао среће, иначе је могао проћи као Црњански – песник жив сахрањен.

За крај, да ли је тачно да је Винавер измислио Раблеа?

Тачно је! Још на почетку свог интересовања за случај Винавер начуо сам причу да је Винавер заправо створио Раблеа. Уз ова говоркања живела је и прича о осамдесетак страна “Гаргантуе и Пантагруела” које никада нису објављене. Нисам успео да сазнам прави разлог због којег је тих осамдесетак страна прећутано, али знам да је Винавер, када је “превео” Раблеа, рукопис прво предао Исидори Секулић на читање. Ту се поменутим странама губи сваки траг. Сумњам да је по среди интервенција Исидоре Секулић којој нисам успео да сазнам узрок. Можда  су те стране остале скривене у Винаверовим потоњим делима.

Посета: 190