Божанствени су наши дани, њихова поезија и лажна модерност. Након ратова деведесетих година уследио је суноврат система вредности, комунистичких или монархистичких, то овде није главно ни суштински важно питање. Какве год биле Југославије, краљеве или Титове, правиле су мање јада него ово данас, што доказују дела настала у то време. Оно што завређује пажњу јесте убрзани, слободан пад поезије и културе уопште. Суноврат је био осетан и у годинама које су непосредно претходиле ратовима деведесетих, те је блазирано друштво тражило глуп излаз у шовинизму, који се касније, како ћемо посведочити, претворио у аутошовинизам прве врсте. Године 2000. измучена Србија окренула се западу као источнику и звезди водиљи, како би себи повратила углед (иако га можда није ни изгубила на првом месту). Главни правци брисања једног идентитета и стварања државе без граница, што Европска унија чини и јесте, било је одузимање језика народима који су несродни земљама оснивачима Уније.

Тако су на сцену испливали алтернативни правци, лажне, немодерне, али помодарске поезије. Изгубљени послератни песници и писци грабили су ка тржишту запада, кушајући се у некаквом левом, алтернативном изразу који није прошао добро. Кружок људи који алтернативну сцену поштује и воли ограничен је на узак распон конзумената рођених од 1980. до цирка 1990. године. Алтернатива је пропала и пре самог свог постанка, зато што у њој нема истине; алтернативна српска културна сцена у ствари је лош покушај бега од сопственог идентитета. Настављачи те и такве сцене су „модерни“ песници, који псовкама и англицизмима покушавају да забашуре своју неукост, а можда и глупост.

Поезија, наравно, није српска или монголска, поезија је своја, када је права. Политизовање поезије је ужасан чин, колико и њено отргнуће од идентитета. Стога ваља разумети да су песме Волта Витмена вољене због чисте и лепе окренутости демократији и човеку у њој, те је он представио америчко друштво онаквим какво је оно било и какво је требало остати. Тако су радили и наши романтичари и њихови наследници, поштујући начела културе и неисквареног космополитског духа. Наши претходници су трпели јаке утицаје са многих страна, томе се човек не може одупрети, поготово када долази из државе која реално није економски и културно јака као неке друге европске државе. Они су ипак задржали идентитет свог народа и нису гледали само да га се отресу као да је грумен земље и блата на похабаном ђону. Данас се пак говори како је Његош геноцидни песник, а свакакве приучене поете и поетесе (живела политичка коректност!) из центра града имају право да врше геноцид над поезијом. Поименце не желим прозивати људе који ово писаније неће можда ни видети, јер то онда не би било часно, као што није часно писати непоезију и бити непесник, а издавати се свету за једног. Поштовани читаоци, схватите да се песници после 1990. године могу избројати на прсте једне руке. Данас стасавају генерације нових, младих људи, које су спремне да иза себе оставе шовинизам, али које нису спремне да поново забораве како и где су се њихове полетне мисли и грлене кости васкрсле и родиле. Непријатељима поезије кажем одбиј, а пријатељу приђи.

Ја се не осећам као песник. Ја нисам песник, мој језик је обузет, одузет и анексиран, као Света земља, а ја га морам бранити чашћу, лепотом и својом разиграном крвљу. Поезија коју ја пишем је модерна, а поезија коју пишу слинави песници из центра престонице није поезија већ кукавичје јаје унесрећене птице нероткиње. Опростите ми на оваквој строгости, али као што помену Бранко Миљковић, најстрожи сам према себи. Младим људима је потребан простор. Не гоните нас, треба да нас остане мало више, а не само за под једну шљиву. Младом човеку потребан је отклон и одмор. Дубоко верујем да моја слова нису хлеб и вино, али су исти лек и можда још већи од оног који се узима у апотеци. Поезија је лек душе. Од језика и мисли дело постаје, а наше делање није било паметно. Манимо се конзумеризма. Лажна поезија није модерна, она је помодарска. Ми смо спремни да учимо са истока, севера, запада и југа, али нисмо спремни да се продамо. Нека те, драги читаоче, не варају надрипесници. У овој кући све је распродато. Само реч није. Држи је се.

Посета: 108