СМЕТЊА

Дубоки сан,
Испраћен раним јутарњим зрацима Сунца
Прекинуо је мали зујећи..
Демон

Облетавши изнад моје главе
Успостављао је нелинеарно кретање
Како би кратким звуцима лепршавих крила
Тензија била већа..

У тренуцима када јава надвладава сан
Наслућује се..
То је мали, ружни, непријатни, а пре свега злосутни..
Створ!

Једна мала мува слетела је на моје чело.


АНТЕРОГРАДНА АМНЕЗИЈА


Црвена острва
Сумрак наде
Убијени су сви они
који мисле да су успели
Стојим на врху
а са дна грцам
Разбише ме убоге речи

Заборавио сам да немам сан
И сада ме трагична емпатија гуши
Колико су мали црви
који ми прождиру ум..

Сутра се ничега нећу сећати.


У ДАЉИНИ

Прелама се преко измученог лица
Неуморно бије по крововима

Она је почетак новог живота

Она је крај једног пута

На изворима њеним, напајају се мучени
У црним кутовима то је излаз

Колико је само недостижна светлост…


ЗЛО

,,Проклето Сунце!”, урлају кишне глисте.
Јерихонске зидине су срушене.
Цват победе говори да кише неће бити.
Чланковито тело, тражило је друге канале.
Немирно срце, грцало је од нервозе и туге.
Ждрело је запињало, пут је био тежи.
Стале су.
Један човек, прокопавао је земљу.
Веровао је да је невреме близу.
Он сам је био невреме.
Тражио их је, иако је знао где су.
Кишне глисте, пронашле су пут.
Киша је почела да пада.


ОВО ЛИЧИ НА ПОЧЕТАК

Сада када смо преживели апокалипсу,
Сада, када хладне тмине владају светом,
Сада, у прохладном презиру људског бића,
тражим… нови почетак.
Бес и очај, страх и немир.
Заточени смо у пећинама смрти.
Ја желим нови почетак.
Нема више воде, а још мање људскости.
Без чега је лакше?
Полицијски сати, војска… трулеж.
Прегршт домова сада су прашина.
Од гомиле у којој ужасно смрди,
До преимућства зверских стада.
Исти калуп зла.
Мрак.
А онда… Сунце.
Ово надамном је моје небо!
,,Григ! Пођи са нама.”
Беху то светлеће фигуре налик на спас.
,,Остајеш или одлазиш?”
Тражим свој скромни дом.
Одатле ћу да започнем револуцију и борбу за људскост, за љубав, за срећу.
Тамо ћу да останем.
Дижем се уз прашине, у коју ћу поново сићи и тражити човека.
Знам да је тамо. Верујем у то.
Ја сам Григ – ово личи на почетак.

Песме су читане на завршној вечери курса Креативног писања поезије на Филозофском факултету у Новом Саду, под менторством проф. др Драгана Станића, 25. јуна 2021. године у Матици српској.

Посета: 179