ЗВЕРСКА ЗАКОВАНОСТ

Пред мојом постељом
спавају питоме звери.

Својом њушком гладе ми образе,
једна добра куја седи у мом крилу
и схвата да би њена будућност
другачија била.

У мом кревету
један кошмар коло игра.
Не могу да удахнем, јер ме предак тера
да преживим оно што даном не бих.

У мојим стопалима
сталност влада
па се успињем на прсте
ближе небу и боговима
да кажем како не постоји виша сила.

На мојим коленима
гулим што не изрекох
па ми прошлост клија
на рачун свих оних који су рекли више
у мојим прстима
Клин један спава
без наде да ће бити виши као од… Оног?

Један клин клија, њиме смо могли темеље
заковати да није остао између наших покислих стопала.


ПОЕТИКЕ ДОБРИХ РЕЧИ

Страх се увек лакше поједе ако је сопствени.

Без надања, порађају се ноћи које на својим темељима носе
два топла тела која не умеју да ходају, већ само да плешу.

Име твоје постоји урезано у цвету који мирише на почетак.
Име моје стоји као већина врхова неких брегова, који беже
међу усне.

Име твоје спомињу деца која се надају да ће бити боље,
да све могу, да је онај неко био зао јер је морао, али када осете добар мирис
биће им добро сутра.
Име моје стоји хладно. На њему расте тек по која упорна биљка
из које се судбине читају ако се добро испресују у зеницама.

Страх увек прокључа између грудне кости
да би га после поистоветили са крстовима на длановима.

Добре метаморфозе настају ако се цреп зарије под нокте.
Тада ти име ниче у узглављу, где један господин каже
„Нико нас неће поделити више на добре и грешне”.

Предосетили смо судбину из темена једне искрене слике.

Сада, на пешчаном дну, страх упокојен спава. И грицка своје темеље
полако, док ломи зубе на лажном стаклу.


СУМЊАТИ ЈЕ ИСТО КАО И КЛЕТИ

Слике као успомене могу попут клинова да избију снове.

Како даље?

Имају ли неке добре речи и погледи који прогоре мозак нека боља јутра?

Мој мрачни простор пробија светлост која означава неке боље дане.

Приморана да верујем
без поуздања, без одређене речи
опет
газим у неко суво копно где море мирише на со која се таложи по туђим телима.

Могу ли да ти кажем да не могу више без тебе?

Иде опет једно ново даље.

Промена ће доћи јер ја тако хоћу, као и увек.
Могу да посечем градове,
могу да поплочам тргове
једна мачка ће ми длаком осигурати простор.

Биће добро.

Све је то до веровања у безглаве ликове
који вековима и даље стоје на својим огњиштима.

Ако они то могу, замисли шта ће тек моја глава учинити
када јој се ексер пришије у прса, уместо зида.

Посета: 186