ДЕЦЕМБАР


I
Бол обољела болом.
Уздаси опустили поља.
Увело
Тражим те, мрак је.


II
Безличје обезличило ријечи
Загрљај плеше с тугом.
Увело
Тражим те, зора је.


III
Ехо надглашава ехо
Бјежи у празно, даљине гутају.
Увело
Тражим те, јутро је.


IV
Мрак замрачио зору
Зора озарила јутро.
Јутро ојутрило довијека, у круг.
Нема те, гдје си?



ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА


I
Празнина вјечита. Починак вјечни.
Згрчено тијело воду иште.
Усне слане, грижене.
Душа жалосна молитву збори.

II
„Помени Господе слугу свога,
Раба уснулог…

Молим ти се грешна за искупљење свих гријехова.
Амин!“

III
Свијећа запаљена. Тамјан мирише.
Спокој топлину тијелом шири.
Небеску свјетлост душа прими.
Митарстава двадесет пређе.

IV
Свјетлост вјечита. Одлазак вјечни.
Одлазак вјечити у свјетлост вјечну.


КАМЕН НА ИСТОКУ

(Јовану Дучићу)

Шапућем камену на истоку
„О сјени великога смилуј се на ме.“
Стихове твоје на груди привијам
као шваља боквицу на болно раме.

Шапућем камену на истоку
Док женевски лавови стражу држе
Кажем тихо „Пјесниче, друже.“
Па ћутим јер дуг је процес од срца до папира.
„О кад би моја ријеч могла у срце да дира,
као твоја што дира.“

Шапућем камену на истоку
А тај исток те од заборава чува
и хладна мраморна плоча
са урезаних десет слова.



ПРЕДСКАЗАЊЕ


Наставиш ли:
Зло ће побиједити доброту;
Ева ће замијенити Богородицу;
Каин ће отићи у рај, а Авељ у пакао;

Наставиш ли:
Облаци ће прогнати сунце;
Животиње ће јести људе;
Крв ће се пити, воде неће бити;

Наставиш ли:
Сјекире ће замијенити виљушке;
Ланци ће красити врат;
Тенкови ће замијенити аутомобиле;
Наставиш ли нећеш имати куда.


МАЈКО БОЛИ ЛИ ТЕ ПУНО?


Гледам златну дуњу
Мирише, препознајем тебе
Златно ме гледаш
Тако строго, тако мило
          Тако кротко
          Тако благо.
     Свуда си засијана
          У трептају бреза
          У грумену земље
                У клатну срца.
Мирише коса твоја и стопе твоје
               Тихе, свилене
И тајне ми раствараш као шкољке
     И прва слова како се пише
          Како се дише
          И много више
Над Сцилом и Харибдом
     Да мој брод прође
     Све ријечи су мале
               Обичне
     Олуја је велика, ти си већа
Ко Прометеј.
Са часовницим се дружиш
Ноћи бесане, суза од камена
Постоје само одласци
          Свуда расту
     А ти моја бајко,
Увијек си ту, и ту, и ту
Боли ли те пуно, мајко?

Песме су читане на завршној вечери курса Креативног писања поезије на Филозофском факултету у Новом Саду, под менторством проф. др Драгана Станића, 25. јуна 2021. године у Матици српској.

Посета: 224