Растопи ме, као у устима
коцкицу чоколаде,
као што ће тебе Сунце
за пар милиона.
Нек ми ровци мрсе косу,
нек је од ње земља растресита.

Желим мале глисте и мраве
да позовем у моја плућа
и капиларе,
да виде шта су шуме и реке
једног мртвог Бога што по кожи
гаји лишајеве.

Све што има споре, нек из мене цвета.

Захвати ми корењем лобању
и кичму и карлицу и ноге,
загрли ме снажно, опустошену.
Подигни високо сокове моје
да још једном кажу добар дан
Сунцу пре но што забораве име наше.

Можда ми још која кртица поживи
у грудном кошу
пре но што постанем
скелет хомосапиенса,
крајем кенозоика,
почетком квартара.

Посета: 32