Драга Ирена,

прочитала сам збирку Темељи чега тачно (Битије, Нови Сад 2021), једну од најнеобичнијих до сада и најнепроходнијих. О њој је немогуће написати класичан приказ, зато што читалачка свест не иде утабаном стазом, чак ни козјом, већ крчи себи пут тамо где постоји било каква могућност проласка било где. Лирски субјект је као Алиса у земљи чуда, али чудо у збирци је свакодневље, а оно за чим се иде је зец неодредљивости и невидљивог. Искусан критичар рекао би да је збирка на прагу авангардне поетике, прецизније да су песничке слике надреалистичке. Иако је то тачно, чини се да за разумевање уопште није пресудно. Збирка нема когито и управо је то оно што је чини занимљивом и драгоценом. Но, то морам да образложим. Когито збирке био би њен колико-толико чврст и иоле сазнатљив фундамент. Поента задата насловом књиге и циклуса јесте у томе да њега нема, као што луталица нема циљ кретања, као што не знамо „куда иде овај свет“, зашто уопште живимо и чему заправо стремимо. Зато недостатак те чврсте Мисли која би требало да стоји након речи „Темељи“ имплицира да је постојање (кога тачно?) упитно или да за њим треба трагати „изван кутије“.

Уколико синтагму „чега тачно“ одредимо као празнину, онда је поетика ове збирке на трагу Миљковићеве. Почетак његове песме је почетак брисања, заборава и стварања празнине. Права песма настаје тек када се заврши брисање, тј. читање песме. Читалац твоје збирке може да осети песму тек када заборави живот какав је до тада познавао, свој идентитет такав каквог га познају личне карте и пасоши и да се као у Прољећима Ивана Галеба мало отисне у делту другачијих могућности, неутабаних стаза и расткопетровићевских „путева“, који постоје иако нису уцртани у мапу српске или светске књижевности.

На самом почетку стоји да „Цветају темељи али се ништа у њих не смешта. То су сигурно бедеми“. Већ то јасно указује да постоје видљиви и невидиљиви темељи. Они који деле људе попут бедема и они темељи који повезују људе – темељи поезије; а њена је природа лелујава и етерична и неисказива. Да би се они конституисали мора да постоји спона између песника и реципијента, „сребрни лук“ асоцијације и шапат једног лалићевског „да“. И ту долазимо до оног момента због којег је вредело прочитати књигу. Може ли она да изазове епифанију или продор у надахнуће? Може ли се она читати као што се једе свеже воће и поврће или је боље припремити „туршију“? Моје надахнуће над твојом поезијом произилази из наизглед обичне опсервације над мишљу о томе како тамо где постоје добри темељи неке грађевине која је на одређеном месту већ више деценија, па и векова, тамо је земља јалова, тамо трава не расте, тамо је природа „успавана лепотица“. Има то и нема везе са „Војислављевим вртом“, са Рилкеом и Лалићем. И онда помислим на Венецију и улице и оно што си рекла у дворишту Архива Војводине. Цела је Венеција од улица, од темеља из којих ништа не ниче већ иха-хај, али она тоне, јер ако ништа живо не расте навише, земља неживо вуче надоле. „Када си сео на престо душа ми се разглавила.“ Не постоје сигурни темељи и све се осипа у празну линију на којој се сади песма, сваког пролећа поново и увек изнова јер је земља клизиште које односи кућу и доноси песак и муљ, понекад и покоји грумен злата. Јер је земља то наше тело у које стално морамо да садимо храну, негујемо своје месо, „најбоље црно из артерија“, „прво се осети рибизла“…

Јелена Марићевић Балаћ
Посета: 90