УГАСИТЕ СВЕТЛО

У рођеним главама немамо места
Уши су нам пуне слепих беоњача
Те видимо само пуке надражаје
Који брзо исцуре кроз шупље капке

Вечна висина свемира пада на тло
А свака беда зграби за себе парче
Ал бегају звезде од нечистих руку
Светлост своју носе дубоко у таму

Туђом истином спознати је нећеш
Затвори врата, и прозоре, и очи
И нека те не плаши густина мрака
И то што остајеш сам са самим собом

Истина звезде обасјаће те тада
Кад схватиш да најзад и живот ће проћи

Узвишења нема у самртноме сну –
Ту где стојиш сада, стајали су многи
Са мишљу да су нашли истине звезду
А таквих је стотину, хиљаду глава
Твоја, моја и цела башта тикава

Зато нек те не плаши густина мрака
И то што остајеш сам са самим собом
Кад истину спознаш, свака следећа бол
Болеће те мање

А и она звезда, што бега, пусти је
У сумраку свести
Пожелећеш и сам да угасиш светло


ПЕСМА ЗА КОЈУ НИСАМ СПРЕМНА

Нисам спремна да о теби пишем
И никад нећу, док будем жива
Ал свака песма за тебе дише
У мојој си крви, јер ја од твоје сам створена

Нисам спремна да о теби пишем
Или да те дозивам
Родбинским именом
Којег више, за мене, нема
Плаши ме тишина
Па зато и ја ћутим
Јер истина лежи испод
Покрова бела

Нисам спремна да о теби пишем
Јер свака је реч ледено празна
Језива је утеха да си на лепшем месту
А нико не зна шта је с оне стране света
Спокој – ужас, или једноставно мрак?
Страх ме је и не знам
Само знам
Да те овде нема



/НЕНАСЛОВЉЕНА ПЕСМА/


Склапам очи да прогледам
Трнци обавијају мождане стеге
Одшкрини капке на ноћном сточићу
Северна хладноћа – то је циљ
Бесмртно смртном бићу.

Тад без очију видим

Свакога јутра умрем мало више
До врха санте, док још било туче
Порцелански глатко, пуно мозга –
Ходам лако.

Али од врха ка подножју
Котрљам се незграпно и круто
Успорено јурцам док цури ми ликвор
Низ криву кичму
И кад паднем на врх са друге стране света
Као новорођенче заплачем
У својој новој кући


И ПЕСМА ЈЕ ЛАЖ

Песма је свака велика лаж
Или можда само истине пола
Реч је страна, примамљиво блиска
А опет – далека, ниска

Пред вама стојим гола
Пуштам поглед у понор свог бића
Где тама влада, ја палим свећу
Ал из ње излази највише дима

Песма је свака велика лаж
Говоримо колико смо спремни да дамо
Шминкамо мисли за туђа уха
А своме само шапутати знамо


ОДЛАЗИМ

Одлазим. Ваљда тако бити мора, земаљски живот није вечна гора, зелена и модра. Одлазим. Капци су ми још свежи, пукотине су сасвим, сасвим мале, али довољне. Шкиљим. Окупља се руља, пуна је беде и зла, жали што ја се ослобађам бола. Кроз копрену, кроз вео капака слепих, видим даље него што ти и замислити можеш. Одлазим. У пределе беле, пределе северне, далеко од овог ужареног пакла. У вечну хладноћу, без питања и славе, без јесени и лета, само снег, само срећна сета. Одлазим. Остављам вам зраке, природну лепоту, мени сунце не треба, имам вечну хладноћу. Овде нема гладних, нема ни злих, нема ружних ни охолих. Само вечни лед, мир и склад. Већ на санти седим, прозиран, сам, и посматрам поворку саране моје, смешим вам се сад јер ја сам вечно, вечно млад.

Песме су читане на завршној вечери курса Креативног писања поезије на Филозофском факултету у Новом Саду, под менторством проф. др Драгана Станића, 25. јуна 2021. године у Матици српској.
Посета: 264