Како да стојим чврсто
на земљи, у свету у којем лаж и издаја, постају хаварија, са којом се 
тешко дише?

Као из пепела оте се један поглед, који ми говори. Да морам. Да постојим, да будем, храбра, неустрашива, довољно
да погледам истини у очи. 
Због твојих сам стихова још као мала заволела да осећам. 

Да неправду правдом гоним, 
Повређенима рану уснама целивам, и превијам тако 
да сав бол нестане. 

Тврд као стена, несаломљив као камен, у страницама милости подвучене, мудрости предака који се посветише
и поруку оставише да се не постидимо пред светијем гробовима.  

Моја је душа уклесана у Острошке висе, и као да још увек чујем кадионицу вере, рукама аманет посвећујем! 
Зар у пролазном свету попут трена, не бити некоме милост?

Као мајчин плач и очеву жртву, осећам у себи завет Косовских јунака. Дом се не може купити а мој је остао тамо где је све отелотворење вечности у којој јасно видим моју неразрушену кућу, како стоји на небу. Тешка суза кану, као повест пред живим Богом. 

О ви крвници, двоструки аршини, све узмите, али децу вам не дам! Душу, ону која вама недостаје, погледајте,
како блиста, као Христова истина.

Посета: 137