Vojvođanski otisci neoavangardnog vremena

UMETNOST POŠTOM – Mail-art (made in Odžaci), Maša Vujnović, Kulturni centar Vojvodine “Miloš Crnjanski”, Novi Sad, 2020.

(Odlomci)

Šta je mejl-art i kako funkcioniše?

Krajem 60-ih godina dvadesetog veka umetnički fenomen zvani poštanska umetnost (umetnost poštom) tj. mejl-art (eng. mail-art) počinje da zaživljava u svetu, a inicijatorom ovog umetničkog fenomena smatra se Njujorška dopisna škola na čelu sa Rejom Džonsonom (iako se koreni mejl-arta mogu naći u dadaizmu i nekim radovima Marsela Dišana). Ipak, tek krajem sedamdesetih i osamdesetih godina, kada je i održavan veliki broj izložbi u celom svetu, mejl-art doživljava vrhunac. Zato se taj period smatra zlatnim periodom mejl-arta, ujedno i najplodnijim za proučavanja.

Kao intermedijalna umetnost, koja koristi najviše forme likovne i literarne umetnosti, dopisna umetnost mejl-art koristi poštanska sredstva u umetničke svrhe, sa kojima pritom prepliće informacije, propagandne i reklamne sadržaje, a pošta koja je u funkciji makrosistema, često obavlja komunikaciju sa osobama koje se i ne poznaju. Takođe, kasnije se organizuju i izložbe u ustanovama kulture sa radovima ove vrste[1] pa na taj način mejl-art postaje institucionalizovana umetnost, iako je prvobitno bio protiv toga (takoreći, jedan od glavnih postulata je naknadno narušen). Potom, kreću sve češće fizički susreti mejl-artista putem takvih institucionalizovanih izložbi i umetničkih akcija gde će mejl-art postati netvork umetnost (eng. network-art).

Pošiljke mejl-arta su posebno oblikovana pisma i dopisnice, telegrami, omoti, umetničke markice, linorezi, drvorezi, otisci gumenih pečata sa porukama; najčešće rađeni rukom, pisaćom mašinom ili kompjuterom. Mejl-art je bila svojevrsna vizuelna poezija koja je kao tipična avangardna umetnost stapala žanrove. Dakle, očekivano bi bilo da poezija kao sam pojam tj. žanr treba da nas stavi u zamku očekivanja reči (čiste jezičke forme), eventualno grupisane u strofama (ili ne), ali svakako stihovano. Međutim, reč je potpuno o drugačijoj formi. (Neo)avangarda, dakle, ovde poseže za širokim spektrom ispoljavanja, kako bi povratila doslednu autentičnost umetnosti u tom svom prizmatičnom prelamanju i preplitanju tehnika, formi, žanrova, zarad neponovljivosti u kreativnom sadržaju. Njena misija je pokazivanje tj. pokretanje stvaranja – kako onih koji je kreiraju, tako i onih koji je tumače tj. konzumiraju (publika).

Neke mejl-art poruke su svesno otvorene, tj. zahtevaju intervenciju primaoca, pa se tako stvaraju umetnička delovanja izvan institucija (muzeja, galerija). Ipak, a što smo već pomenuli, kao rezultat težnje za direktnom, neposrednom komunikacijom između samih umetnika, publike, kritičara, uređivača, vremenom mejl-art poprima potrebu da pređe u institucije (muzeje i galerije). Objedinivši neverbalna znakovna obeležja, umetničke poruke i uopšte likovne elemente, oni tako koriste i jezički materijal (u funkciji dopune vizualizacije). Takva višeznačnost ima za cilj podsticaj primaoca na intelektualni rad, da odgonetne poruku. Ona nije nerazumljivost, već podstrek intelekta, ili kako bi Goran Rem rekao: „Nudi se novo čitanje, nemimetičko, kritičko hermeneutičko, koje se oslanja na funkcionalnost otvorene strukturacije teksta, te se od čitatelja traži kreativno tekstualno „upisivanje“, čime se ostvaruje njegovo (teksta) jedino moguće egzistiranje. Tako je jedna „povjesna igra“, ona između pošiljatelja i primatelja, konceptualizirana kao prostor potpuno otvorenih mogućnosti, gdje prostor teksta ima funkciju poticaja proizvodnih tekstotvornih sposobnosti čitatelja (od kojih se traže sve veće i veće sposobnosti)“[2] . Zato se mejl-art često naziva i poezijom komunikacije, vizuelnom poezijom tj. poezijom u slikama koja se razmenjuje poštanskim putem.

Među prvima, dodir sa mejl-artom kod nas ostvaruje Miroljub Todorović 1970. godine, a zatim narednih decenija mejl-art dobija veće razmere na našim prostorima. Kako je Todorović bio jedna vrsta jugoslovenske mejl-art centrale u Beogradu, tako će se raširiti i mejl-art struje u Vojvodini (Subotica, Novi Sad i Odžaci).

Ovoga puta predmet naše studije biće prvenstveno odžački mejl-artisti – vojvođanska mejl-art struja; četiri mejl-art umetnika; tri nacionalnosti. Dakle, multinacionalna grupa, iz multinacionalne vojvođanske varošice Odžaci. Iako su oni sebe smatrali neformalnom grupom, činjenično je, a i dokumentovano to da su većinski učestvovali zajedno na izložbama, akcijama i drugim mejl-art predstavljanjima širom sveta. Ukazujući na mejl-art i netvork-art aktivnosti ove jugoslovenske neformalne umetničke grupe, istovremeno ćemo videti i stanje svetske mejl-art scene osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka. Kako je sve počelo u Odžacima Godine 1979/80. iz Beograda, odžački umetnici dobijaju mejl-art adrese od Miroljuba Todorovića za pokretanje prve mejl-art akcije. Kao čovek koji se već bavi mejl-artom i kao njihov poznanik i prijatelj, Todorović im šalje oko pedeset adresa i tako ova mala grupa umetnika iz vojvođanske varošice Odžaci otpočinje svoj mejl-art. Odžačkoj neformalnoj grupi pripadali su Jaroslav Supek, Nenad Bogdanović, Šandor Gogoljak, a malo kasnije i Aleksandar Jovanović. Takođe, treba napomenuti i da su se u kraćem vremenskom periodu tokom osamdesetih godina mejl-artom bavili Odžačani Dragan Stanković, Živojin Popov, kao i Dragica Petrović-Gogoljak i Tatjana Denčić-Jovanović. Odžački četverac mejl-artista posle ove prve akcije, podstaknuti Miroljubom Todorovićem, nastavlja da učestvuje u mnogim svetskim mejl-art akcijama i izložbama, od kojih ćemo pomenuti samo one koje su najznačajnije ili najzanimljivije.

Na čelu sa Nenadom Bogdanovićem osnivani su: alternativni umetnički časopis „Second Manifesto“ i mejl-art časopis (revija) „Total“. Iako mnogo kasnije od svetskog mejl-arta, jugoslovenski mejl-art (kao „treći talas“ tj. treća generacija mejl-artista; pored prethodnih, iz šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka[3]) doživljava vrhunac, a baš ti časopisi postaju jedan od simbola razmaha na našem kulturnom i jezičkom području ovog umetničkog fenomena.

Časopisi Total i Second Manifesto

Nenad Bogdanović je objavio četiri broja časopisa „Second Manifesto“. Ovaj mejl-art časopis bio je dvojezičan, ali sa većim akcentom na engleski jezik. Bogdanović je „Second Manifesto“ slao mejl-artistima, ali i muzejima i galerijama sa kojima je sarađivao. Prvi broj ovog časopisa izašao je decembra meseca 1984. godine. Takođe, ovaj broj je i značajan po tekstu, odnosno, ogledu o mejl-artu „Artarheologija u kosmopolitskom urbanizmu“. Autor ovog teksta je Ili Katenstrot (Illi Kattenstroth). Dok je ovaj tekst značajan za prvi broj, u drugom broju „Second Manifesto“ pojavljuju se kraći tekstovi Dobrice Kamperelića, Ivana Jelinčića i Jaroslava Supeka. Drugi broj „Second Manifesto“ izašao je u februaru 1985. godine. Tom prilikom Dobrica Kamperelić je u ovom časopisu rekao: „Revolucija avangardnih umetničkih formi treba da pređe sa estetskog na etički plan. Semantičko bogatstvo mail-art poruka ide upravo sa nezaobilaznom, a ironičnom, kako je shvatam, produkcijom dobro znanih PTT simbola. Ova drugorazredna/efemerna oblast identifikuje se sa čitavom poštanskom umetnošću, iako se radi o značajkama poštanskog medija kao umetničkog simbola. Mnogo je važniji njihov kosmopolitski karakter u okrilju alternativne kulture…“ I prvi i drugi broj časopisa „Second Manifesto“ bili su formata A5. Treći broj pojavljuje se (jula, 1985. godine) u potpuno drugačijoj formi od prva dva broja. Ovoga puta u A4 formatu. Sada centralno mesto imaju tekstovi Tomana Tibora („Šta se radi u podrumu“) i Hansa Nevidala („Koordination der reste“). Četvrti broj je, takođe, drugačiji. Koncipiran je u obliku koverte (pisma), a tema broja je bila „Open Letters“. „Second Manifesto“ broj 4 izlazi u junu, 1986. godine. Ono što se takođe treba naglasiti vezano za ovaj časopis je da su svi primerci ovoga broja bili unikati. Ideja je bila da se u sadržaju dopiše ili docrta nešto, ali su, ipak, svi primerci na kraju bili sa malim modifikacijama. Godine 1984. Nenad Bogdanović pokreće časopis savremene umetnosti (reviju) „Total“. Kako je Sava Stepanov jednom prilikom rekao, ovaj časopis je „najčešće zbir xerox radova brojnih umetnika 35 „Kejdž“; prevod: kavez 47 iz inostranstva i iz naše zemlje. Dakle, ʼTotalʼ ovaploćuje ideju o xeroxu kao sredstvu alternativnog delovanja u graničnim područjima umetnosti i umetničke komunikacije.“[4] Bogdanović kao osnivač i priređivač časopisa „Total“ (od maja 1984, pa do 1988. godine) objavljuje sedamnaest brojeva. Po ideji i načinu kako je realizovan, „Total“ je bio sličan nekim revijama koje su izdavali Romano Peli (u Italiji), Džeremi Adler (u Engleskoj), kao i Čeh Kocman i neki drugi avangardni umetnici početkom i sredinom sedamdesetih godina. Časopis „Total“ bio je tada jedini međunarodni jugoslovenski časopis mejl-art mreže koji je rađen u asamblaž tehnici. Procedura je bila sledeća: Bogdanović zatraži od umetnika da mu pošalju svoj mejl-art rad umnožen u 133 primerka u formatu 21×15 cm. U svakom broju časopisa bila je naznačena Bogdanovićeva adresa u Odžacima na koju treba slati radove (Ul. S. Markovića, br. 41, 25250 Odžaci, Jugoslavija), sa naznačenim tačnim datumima kada će sledeći brojevi biti objavljeni (kako bi blagovremeno pristigli radovi). Tako dostavljene radove Bogdanović stavlja u korice i distribuira. Saradnika je bilo mnogo, a među njima su i japanski mejl-artista Riosuke Kohen, italijanski umetnici Ruđero Magi i Vitore Baroni, takođe poznati teoretičar avangarde i vizuelni pesnik iz Urugvaja Klemente Padin, kao i poznati mejl-artista iz Amerike Lon Spidželmen (Lon Spiegelman), Kanađanin Steik, francuski kritičar i vizuelni pesnik Daniel Daligand, itd. Od jugoslovenskih umetnika najčešći saradnici bili su: Andrej Tišma, Jaroslav Supek, Dobrica Kamperelić, Šandor Gogoljak, Ivo Antič, Nikola Šindik, Marijan Čekolj, Vićazoslav Hronjec. Ono što se na prvi pogled uočava jeste vizuelna razlika prva tri broja (od ostalih brojeva) časopisa „Total“, u kojima su objavljeni manifesti. Inače, svi brojevi časopisa su dvojezični (englesko/srpski). U 1. broju susrećemo se sa manifestom Klausa Groha „Poštanska umetnost“. Manifest je kucan pisaćom mašinom i kao takav je ovde objavljen (u originalu). Govoreći o poštanskoj umetnosti Groh izlaže njen sadržaj, čime se bavi, njene funkcije i dr. U 2. broju časopisa objavljen je i manifest o vodi Vićazoslava Hronjeca, pod nazivom „Manifest umetnosti vode“ (gde ističe da se „UMETNOST VODE zasniva na premisi da voda nikad ne može postojati kao zasebna forma, već samo kao sadržaj nečega“).[5] On će navesti ukupno pet stavki o formi i osobinama umetnosti vode. Takođe, u 3. broju „Totala“ objavljen je dvojezično tekst Nenada Bogdanovića „Umetnost telegramom“. Reč je o slanju radova umetničkih poštanskih pošiljki telegrafski. Ovaj tekst je preuzet iz kataloga izložbe „Jugoslovenska umetnost telegramom“ u kome je bio objavljen kao predgovor, a izložba je bila održana od 23. do 28. novembra 1984. godine, u Odžacima. Na ovoj izložbi učestvovalo je 33 jugoslovenskih mejl-art umetnika iz svih krajeva države. Ono što se uočava u svim radovima objavljenim u celokupnom časopisu „Total“ jeste pitanje stega u svakom smislu te reči. Preciznije rečeno, pitanje moralnosti, umetnikove sputanosti u stvaranju, seksualne dvoličnosti društva, nemogućnosti umetničkog ispoljavanja do kraja, gde se takođe nameću i politička pitanja, pitanje mira i rata u dosluhu sa religijom, globalizmom i uloga „svemoguće ruke“; zatim, uloga i veza savremene tehnologije, uloga reklame proizvoda (npr. marketinga hrane za životinje i odeće za decu), pitanje smisla potrošačkog društva i prodaje (cene); potom, pitanje „zatupljivanja“ inteligencije savremenog čoveka (čovek tehnološke civilizacije) i naizgled bezizlaznost u surovom svetu tj. njegova nemoć ili nesvesnost da to uoči, kao i nedozvoljenost da se ispolje sopstveno mišljenje i individualnost; a isto tako i pitanje uzdržavanja od umetnosti, gde nas navodi na razmišljanje i pitanje KOJI JE SMISAO SVEGA?. I ekološka pitanja su zastupljena u određenim radovima, u smislu uništavanja planete Zemlje tj. nemarnosti ljudi i brzina života („instant život“). Kao što vidimo, teme su i danas aktuelne, a časopis „Total“ je bio svojevrsna sprega konceptualne umetnosti sa umetnicima, održavajući živim svoj koncept u vremenu. Pored objavljivanja časopisa „Total“, Bogdanović je organizovao i određen broj izložbi časopisa i njegovih učesnika u zemlji i inostranstvu:

  • održana je prva izložba saradnika časopisa u galeriji „1. maj“ u Novom Sadu, a u Kanadi, takođe, i to povodom desetog broja časopisa „Total“;

  • održane su dve izložbe saradnika časopisa u „Sportskom poslovnom centru“ u Novom Sadu i u Kalgari (u Kanadi) u „Canadian Correspondence art gellery“;

  • izloženi su svi brojevi časopisa „Total“ na izložbi u Nemačkoj (grad Švering), a na izložbi u USA pet brojeva ovog časopisa;

  • izloženi su odabrani brojevi časopisa na izložbi u Nemačkoj (u Kaselu).

Do 1988. godine izašlo je sedamnaest brojeva ovog časopisa, a može se slobodno reći da je najistaknutiji među njima bio poslednji broj, prvenstveno posmatrajući ga u istorijskom kontekstu. Važnost ovog poslednjeg sedamnaestog broja časopisa „Total“ (koji je objavljen u decembru, 1988. godine) neizbežno je naglasiti, jer je bio posvećen ruskim mejl-art umetnicima, a to je i verovatno bilo prvo ozbiljnije predstavljanje ruskih mejl-artista u svetu (bar u ovom periodu).[6] S obzirom da je sovjetski sistem tada bio „zatvorenog tipa“, mejl-artisti iz Rusije imali su mnogo problema prilikom slanja svojih radova putem takvog rigoroznog poštanskog sistema. I upravo se iz tog razloga u njihovim radovima (motivima) videla trenutna situacija u Rusiji. Pored motiva zastave, pošiljki, računa (cena) i pečata otisnutih na radovima, zastupljena je i većim delom crvena (komunistička) boja. Tako se ovim radovima prenelo opšte osećanje sputanosti, zabrane govorenja, a crvena boja dala je još dodatnu dubinu u značenju i metaforičnosti. Takođe, moramo istaći da je ovo bio i jedini broj „Totala“ sa podnaslovom („Soviet mail artists“), sa zastupljenim radovima ruskih mejl-artista kao što su: Rea Nikonova, Juri Liderman, Sergej Segaj, Ilmar Krusame, Avgust Sigov, Boris Konstriktor, Natali Abalakova i drugi. Do prekida objavljivanja časopisa „Total“ dolazi 1988. godine zbog više razloga. Po rečima Nenada Bogdanovića, došlo je do jedne vrste zasićenosti učesnika, ali i samog Bogdanovića (kao autora i izdavača). Postojala je opasnost od ponavljanja istih autora i radova, a cilj časopisa je upravo bio suprotan (pa je na ovaj način došlo do kontraproduktivnosti i nezanimljivosti). Pored toga, Bogdanović je počeo sa radom na nekim novim projektima, sa novim umetnicima i nije mogao (kao ranije) dovoljno da se posveti izdavanju časopisa „Total“.

Kao što primećujemo, uloga časopisa je uistinu velika „jer, svaki književni časopis (…) predstavlja neku vrstu specijalnog, u svakom pojedinačnom slučaju, drugačijeg prozora u književnost jednog naroda u jednom periodu, prozor kroz koji se mogu vidjeti njene skrivene nepoznate osobine, razvojne tendencije, poetičke i žanrovske karakteristike itd“, a i „mnogo što šta do tada nismo znali ili primjećivali“ jer se upravo najviše tu „vidi kulturna klima i atmosfera iz koje su nastale literarne vrijednosti“[7].

[1] Ovakav vid umetnosti može da figurira danas i u internet komunikaciji kao imejl-art (e-mail art), veb stranice i blogovi, a što će naročito poslednjih godina preći i na društvene mreže.

[2] Goran Rem, Poetika brisanih navodnika, Zagreb, Omladinski kulturni centar, 1988, str. 48.

[3] U poznatom postmodernom delu Treći talas Alvin Tofler razlikuje tri civilizacijska talasa: poljoprivredni, industrijski i kompjuterski tj. elektronski (treći talas). Ovu sintagmu u tekstovima koriste i naši mejl-artisti za treći (pozni) period mejl-arta.

[4] Iz publikacije: Nenad Bogdanović: Xerox, „Foto galerija”, Novi Sad, april/maj 1989; predgovor Sava Stepanov.

[5] Tekst je preuzet iz revije „Total“ (br. 2), 1984, urednik N. Bogdanović.

[6] Rekli bismo da se ponavlja priča iz perioda zenitizma (a koji je bio prethodnih majl-arta), jer je jedan broj časopisa “Zenit” takođe bio posvećen ruskim avangardistima.

[7] Slaviša Tutnjević, Časopis kao knjiženo delo, Beograd, 1997, str. 9.

Посета: 155