СВЕТА ТАЈНА – МРАКА

Припратом храма воде ме силе.
Мију ми кожу водом с Јордана.
Несвесно тело пљује ми душу.
Хорде ју носе к светом олтару.
Камено тело посматра призор:
Оглашен демон молитву води,
Путир од злата ка мени пружа,
Црвено платно стере пред очи.
Вриштeћи горим, Богу се молим
За отклон зида што наос роди,
За свету причест и крст на челу,
Ал’ Отац ћути, и стена стоји.
Крвава крпа у мрак се слива.
За вечност, можда, звоно зазвони,
Без клатна, сад је, у вечној ноћи.
Припратом шетам.
Невеста клета!
С бурмом демона.
Заувек!


ЛОВ

Пушку ми дајте!
Покорна свито, за мном у шуме!
Трофејске гране вире из трава,
Дијана зове похотне пуцње.
Гравура древна образ ми мије,
читаво легло змија се створи,
голица, бриди, удара, стоји,
кроз влати пада јелења глава.
Одери кожу, послушна свито,
казане вреле за шумског краља!
Јасена, комад, магични, нађи.
У врелом виру сијају очи,
Жара ми дајте!
Треба ми ноћи.


ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Под звоном – тело,
под телом – ништа,
Тишина трајна,
А клатна нигде.
Згрчена усред
Вечнога мрака
Седим и мислим
О давном смеху.
Нит беле косе
Постаје реп,
А мокро лице
Прелама зрак.
Звезда је пала.
И опет,
Тишина трајна.
Само из срца
говори мајка:
затвори очи,
замисли жељу.


НИМФИНА СМРТ

У тихи сутон
крај мирне воде
заносно лежи
обљубљен труп.
У трену нежна
отпоче песма,
речи су стране,
ал’ сви их следе:
зелено биље
с косом се сплиће,
а лишај стари
милује пут,
музике извор
затвара коло,
корење древно
излази ван
да задњој боли
и њеној песми
освешта задњи
земаљски дан.
Коначна ноћ
доноси талас,
највиши тон
порађа дива,
за тили час
постаје мук…
Само од врба
допире шум,
за сестру своју
још само оне
у росно јутро
опело воде.


БУЂЕЊЕ

Анђеоска песма по мом уму носи
честице тиркиза у воденом слапу.
У грлу је роса, радосница суза
незнаног божанства, а над главом –
сунце што стидљиво брише
хоризонте шума и плесове вила.
Анђеоске руке по коси ми плету,
таласаве зраке уплићу и вију,
а слапови шуме…
Мирисаво платно под сјајем се гужва
и порцелан живи осмехом се јавља,
јер покров је свилен, и земља је топла,
а у новом свету не постоји јава.


ЈУНАК СЕ ЈАВИ

Лежим и гледам по белом своду
Гомилу људи на спроводу.
Сахрана тужна, ридања гласна,
А спровод гледа покојни даса.
Истину вели, ал’ му сви ћуте,
Да им се смеје, баш и не слуте.
Говори даса следећа слова,
Ја их прочитах од испод крова:
„Бескрајно расте Космос кроз нас,
Сва наша чувства долазе к њему,
У Једно стално ширења жељно,
У извор бескраја и ушће свега.
И када упиреш поглед ка горе,
Та Оса света, без краја и без почетка,
Кроз тебе иде.
Кафански друже, по песми брате,
Овде се три пехара злате,
Још увек лепа, синови жиле,
Сваки за једног од све три силе.
Први за силу Анђела красног,
Други песнику, брату и слуги,
Трећи за земљу са доњег света,
Веруј ми, њима, она је света!
Не може свако пехару прићи,
До њега, брајко, ти мораш стићи.
Два ти се пута по смрти дају,
Два новчића у даљу судбину шаљу.
Први је новчић угледа слаба,
Ал’ кажу они да то је – Сунце.
Други је новчић дала Палада,
Богатства нуди, ћупова туце!
Мудра Палада заверу спрема,
У одред красни копаче не да!
Лака вам ноћ плачљива свито,
Од мене доста, рекох вам скрито!
Горе сам срећан, ал’ хвала ипак,
Јер ваше сузе, ваш су добитак.“

Песме су читане на завршној вечери курса Креативног писања поезије на Филозофском факултету у Новом Саду, под менторством проф. др Драгана Станића, 25. јуна 2021. године у Матици српској.