МОЈА БАКА ЈЕ ПРЕЛЕЖАЛА КОРОНУ

Данас сам глагол збивања – Сунце је успело да пресуши јаме
и њени образи постали су море – Не гледајте ме, не долазите,
не можете ући. Од свих обећаних посета ова ме највише боли.
Реците му да ћути, да чека, да купине под кућом узбере јунска
слана. – Он има једно име за мене, један упут за врачару, два
штапа којима ми хода по узданици. – Не излазите, не волите се,
немојте рећи никад: „Ова је кућа дивна, штета што има зидове“. –
Једном сам грицкао жалфију у трошном логору ноћи и рекао сам:
„Ово је најбоље вече.“ – Када бисмо сада могли; Не, не доносите,
не обилазите, не молите се; мењати младеже за мемлу, удах за
издах; Нипошто се не ослањајте, никако се не наслањајте, ово ће
чекање проћи када – Зар ми је био мио? Ова је метална шкриња
жилава ледена мушкатла – пацијент изврши дисекцију; Хајде да
лето славимо на кожи – Моје очи су руже и прсти су ми слани,
њене су вене шуме којима крстаре сенке. – осушена као седмица,
пост у четвртак, у петак, глад која ме дели од ове собе до баште
где горче необране лубенице; спас је антитело, клетве су епители,
мени је доктор рекао – Немој ме питати о киши, о овој киселој
сузи, о његовом мирисном надимку. Имали смо пса и прегазила га
је самоћа. Имали смо и мачку која се прејела од реклама. Имали смо
и унука – да ме не походе живи, да се младунци не веселе, да продамо
сву окућницу за кућу. – коме се збила сунчаница и он сада
не зна да чита, не зна да пише, не зна да погледа два корала у мору
и да каже: „Данас је најтоплији дан и ја вас целом кожом волим.“


ИЗБЕГЛИЦА ИЗ КОНСТАНТИНОПОЉА

Мој је обећан азил. Бокор руже и расад кантариона –
Потписан обострано пеном са састанка залива –
Компромис. Град у коме живим увек се исто зове,
Само га друге воде опасују. Моја плућа нису створена
За копно. Рука ми грца од песме. Ја те, не чувши
Никад, слушам. Ја бех и бих. И бићу, у преведеној
Некој минускули, на вертикалној црти, у оном прореду
Између два подизања длана. Моје су речи спојене.
Моје су очи одувек отворене: Ја видим пожар у
Несаграђеном здању. Будуће време ништа је друго
До глаголски прилог садашњи. Таква је мигрантска
Граматика – Моје су сузе сланије. Моја су слова укуснија.
Преда мном се иза брисача обелодањује завет. Сада
Лађару аутобуса треба да кажем до виђења. Сада
Треба да узмем тај половни крчаг пун неиспегланих
Кошуља, да раширим мапу упркос кошави која пати
Од несанице. Улице се на месту на коме стојим секу
У крст – Треба ли веровати у кретање? Или ме ипак
Видиш у празној, срушеној галерији? Наздравимо
У то име! Саслушајмо тај звекет чаша, тај сусрет
Два непомешана вина! Ја сам сам све ово хтео
Да окусим. Нико ме није спречио. Купио сам карту
Коју је службеник оверио. Руковали смо се и попричали.
Штамбиљ је зоре утиснут на моме челу. И гле,
Под мојим стопалима само је туђи табан. Увече,
Пред починак, ја отворим њену кутију над којом
Балерина, уморна од себе, хоће се одвезати са
Зарђалог зупца. Дивна, поновљена успомена уз коју
Заспим. Ујутру треба отићи до амбасаде, продужити
Визу, пронаћи посао, купити антикварни сат, поправити
Казаљке, научити језик, очистити собу. Други гости већ су пред вратима.


ОПСАДА

, док су бедеми меки, док су зидине само младо врбино стабло;
он је обманљив, ја сам вођа, ово је заповест, пред нама је град
обрастао у покожицу; ко се од нас врати, нека запали, нека запише:
опустили смо, похарали смо, рекли смо птицама да заводе умрле
на овом нашем језику;
река, рекао бих, није поуздана, треба је прећи,
треба је препливати, преходати, прегазити, може се десити да се
коњи утопе, да је сунце огули, да је раздрљају, да је разриљају ноктима,
перјем, шта ко има; остаће острво, пар мојих ствари, ни кап на капи;
камен је само окончана вода; он их води ка нечем докрајчивом,
капијама у жабокречини, свеже обријаним улицама;
уђите, предајем се,
ништа ме више не може заштити; дођите, нађите оно за чим сте
тражећи утабали шуму, прстима испрљали стакло, дахом замаглили
литургију; време је да се пева, нокти су ми затрубили, ово је њихова песма:
ушли смо, нашли смо, на свакој флаути по један прст недостаје, на сваком
прсту једна је дубока шупљина, она је срећна, она се не може претрчати,
надлетети, заобићи, мимоићи, ушли смо, нашли смо разлог да изгубимо,
да се предамо, а већ је било касно, сове су нас дочекале славећи у тишини
и само смо ми певали, у граду који никада није био наш, стихове који нису
били наши, а ушли смо, претражили, нашли, остали, нико се није вратио,
нико није сагорео, нико није оклеветао лето, а хтели су записати:
поклали
смо им паунове, лишили смо их лабудова, у обећано доба на проречену терасу
ми смо поболи заставу; даровали смо им скупу позлату заборава; ушли смо,
нашли смо, вратили се, непреварени, неизмењени, неостарели, свако на свом
коњу, свако са својим братом; топећи кључић под језиком; нисмо га сажвали,
испљунули, прогутали, пљунули по њима; били смо, обили смо, убили смо,
вратили се, необучени, непримећени, непредстављени, са пленом тежим
од наше читаве поворке, кључем под језиком, ми смо сви од исте крви, исте
светлости, исте метафоре, морали смо им успавати петлове, морали смо ући,
бунарити, роварити, јамарити по њиховим сећањима и успели смо, ова реч је
доказ, седам хиљада петсто двадесет девете године, јуна месеца, у другом
индикту, она реч по језиком, на језику, са језиком, ова реч-језик: сада


КАСТОР

Рекох ти
Када сам отишла река у мени почела је да понире у сенку
И моје ушне шкољке твоју тишину извајале су у моје име
У зрно песка проклијало на месту мог коначног пада
Моје коначне сузе из које време почиње да тече уназад
До твог последњег сина до твоје последње жеље
Да она љубав буде само викендица на сланом језеру
Када сам отишла развезали су се твоји молекули у мени
Пустила сам косу из плетенице исхеклане у часу мог зачећа
Не нису стихови били начин да будем твоја у загрљају
У оној шуми где је свака грана подсећала на твоје вене
Чак ни начин на који су нам кости дозивале једне друге
Ја сам сада већ спремна да одем светлосну годину далеко
На оно место забрањено твојим корацима
Онде где се сунцокрети окрећу ка месечини
У море које ће спрати сваки твој додир са моје расцветале коже
Јер ја сам твоја реч
И суђено ми је било распасти се у туђој песми


ПОЛУКС

Празнина која је остајала за тобом била је увек неподношљивија
Први пут ти си била купљена за бол под срцем
Други пут већ није било могуће руком да разгрнем паучину
Којом су ми се дланови премостили
Твоје лице подигло је храм у моме забораву
Једином начину да годинама умиреш а опет будеш жива
Увек подједнако далеко од дана када си стала пред мене
Док су змије и пужеви расплитали наше мермерне зидове
Ти си научила како вода у природи кружи
Ти си научила како синови ходају по кући
И најважније од свега
Научила си да обећање важи само за птице прогледале на истом зраку
А ја сам заувек млађи од тебе
И све пустиње потекле међу нама само су покушај утехе
Начин да и ја пожелим да заборавим свој језик