Ноћас сам старија од себе саме:
за сопствени погреб ја садим врт;
Ноћас одлазим у окриље таме
да заувек саставим живот и смрт.

Нећеш ми доћи да спасиш ме зала
што су ми заспала на невиним рукама.
Молитвом тихом им говорим хвала
пре него умрем у најгорим мукама.

Та сјајна ограда од костију мојих
постаде златни кавез за тело.
Скончање и рађање, све сама скројих,
од парчића биће саставих цело.

Право још полажем на туђа кајања
што никад ми неће остати вредна.
Живот је игра вечитих спајања:
тежња две бољке да постану једна.

Посета: 137