Јаво и смреке, авај, бȏли са чела, окови моји!

                                       Авај
Мехови су вам тихи, труне се. Знамо, рекоше, и у вас су сада.
Дочекали су нас на сухим вратима,
по нама прах и цича зима, брци згрчени,
у шаку бисмо се једни другима увукли.
Дозивали смо: мати, мати! док смо путем обедовали камење и трн.

                                      Јаво и смреке
Тако смо хладни, тако топли, посвуда имамо разгранате мајке;
стопалима будимо корење – тако буди и плод утробу пред рођење.
Привежи нас, привржене, као псе мршаве и жедне,
тако смо хладни, тако топли, топли, уморни од хајке –
дајте родитеља!

                                      Авај
За нама вепри и црви, друге стоке још за нама без повоца и повода и ми на челу свих.
Плешемо у ходу, за нама ветри и нешто крви.

                                      Бȏли са чела
Под боровима и јелама, под птицама, цедили косе и прсте,
док су нам пуцкале душе, уместо ватре, од умора.
О је смекшало у Е: веђа до веђе и, опет подно нас, – скрушена и спора,
мргодна звер – довуче се вече.

                                      Окови моји
Сврбе поткошуље и ране, мех вам је млад!, вичу одонуд, из снова,
Мек и млад као месец, да! Гледајте како посустаје.
Гледамо, рекоше.
Целивам, онда, браћу, земљу и мраве, пристижем и одлазим, изнова,
тако и последње зубе нижем у шаку, размењујемо косе, посуђујемо рамена.
Поврх свега пак у нама клокоће ноћ у гори, она која, нéма, врата нȇма.

Посета: 146