Свет се не окреће јер нефешки маљ крпи
раздвојене прсте – кости и кожу
моје десне руке,
која спаја твоја неба и мора:
и кости и кожу
твојих меких ребара.
Лептир не лети јер нико није спреман за лет,
крв не пада јер време не тече,
не постоји: у другом је свету.

Очи су непресушна мора,
а небо над њима је сиво – има ли га?
Где тражиш ту сањаш,
где сањаш ту те нема,
ту где те нема кожа посиви,
а кожу не осетиш док се не посечеш;
док бол је свепрусутна, свемоћна
кад спустиш руке поред тела
у пози бледог мртвака и чекаш зору.
Бледа силуета са прозора у ватру гледа,
тамнопути старац послушног вида и пас
посматрају дно.
Дно света.
Након разговора са мртвом земљом,
стаде да се помоли Богу или коме
да видеће и сутра.
Из пламена се ширио смрад спаљене косе –
није вид послушан, а ни пас.

Утрнуло раме, лекови против болова
на столу и флаша киселе воде.
Упаљен канал пети, отворена тераса
и књига Марка Твена.
Жуто ћебе осећа се на зној,
пиџаме се не носе због врућине,
мајка спава.
Шта мајка ради?
Баш чудно, спава.

Са другог краја друге планете
с подсмехом ја гледах на људе
што узалуд спавају.
Треба читати, треба писати, треба певати:
будале сањају – о чему?
Љубави и убиству.
Волех себе па се самоубих.
Добро је да бар једном
нисам испао будала.

Открио сам један шумарак
са хладном водом туда што тече,
у њој се Сунце диви: и себи и мени.
И ирисима што ме лече.
Носи она хладна са собом мртво птиче.
Каква то прелепа смрт беше!
Љупка и чиста као птиче у води,
мирна као сада вода
што са крилима поново живи.

Покварцоване капљице магле
у прстену помрачине
тихо тумарају пукотинама блаженог обличја.
Дивно је видети океан у стихији падина
мртвих и неиживљених грчева
басне о смрти.
Битија моја, ватре моје – где сте?
Знам да сте негде тамо,
заједно гледамо свиње у лету.

Бит по бит, посматрај прву
нулу – тај стих о нама,
та нула сам ја!
Соба је до пола пуна,
грудве тамно црвене
теку низ венецијанере.
Сећаш ли се моје песме о флаши?
Још увек немам инспирације.
Још увек дишем, инспирација сам ја.

Још десет дана да прође
и лето ће се завршити
и обраћу последњих десет сунцокрета
са десет поља из десет села
и ставићу их у десет ваза
и написаћу десет песама
за десет лета током којих нисам жив,
а ниси ни ти, моја ружо.
Зато берем сунцокрете.

10.

Посета: 101