Душан Захаријевић, (Не)Доход, Битије, Нови Сад, 2020.

Након бројних и агресивних апотеоза свакодневици, једна књига „метафизичке“ поезије долази као радост и освежење. И заиста, Душан Захаријевић не пева о шерпама, кутлачама, погачама, потегачама, недопушеним цигаретама, рукама у џеповима, револуционарно стиснутим зубима, зглавкарима, тржишту, положају жене, положају мушкарца, класној борби, бази и надградњи, власништву над средствима за производњу…

Премда стварана по свим законима надграматике, ова поезија, прецизности ради, не треба да носи већ изанђалу одредницу „метафизичка“. Она је пре теолошка (у врло широком значењу), и то теолошка системски и по нужности. Колективистичка у том смислу што је песник само радник у темељима Песме и археолог смисла, како би сам рекао. Ревнитељска и самопрегорна утолико што носи трајну свест о Апсолуту око кога се може певати, али о коме се пева претешко, на међама живљења и смрти, тамо, дакле, где одвише смео говор, тражи песникову главу. Оптимистичка, зато што на почетку зидања куле вавилонске верује у реч будућности. Разочарана, јер је видела пометњу језика. Музична, најзад, али не само онако како би се обично помислило, кроз ритам, риму и избор речи: јер када је Шопенхауер говорио о величини музике, за њега уметности над уметностима, њена се моћ садржала управо у томе што није опонашање, него је сасвим самостално и поновљено стварање. Она изражава кретања Воље. Она би  постојала  и када света не би било. Нешто од тог идеала чисте музике, или чисте песме, препуштајући се ћуди самих речи, као да је покушао да оствари и Захаријевић.

Има у овој збирци и доста реторике, понекад смерно, зналачки, по уху вођене, а понекад промашене, безукусне и звечеће. Сакупио је Захаријевић у свој регистар разноврсне мелодије и ритмове: и народне и црквене поезије, и тамну, у себе понирућу, реч Настасијевићеву, и способност да изискри неологизмом (том радошћу Костића и још понеких), и дебело и моћно звоно Винаверово. И не треба му сада правити апологију како је „уз традицију ипак пронашао и индивидуални таленат, свој глас“ јер то чини сваки прави песник (а Захаријевић јесте такав), ма колико се користио туђим напевима,  све док не доспе до зрелости да их више и не сматра туђим. Јер у оном моменту када се поезија више не гледа као агонално надгорњавање таштином, већ научнички скромним истраживањем Логоса, свачија Песма је онога који тек почиње са песмом.

Ваљда у трајном напору да се прозре и открије, ухо залута, узде попусте, а реч зазвучи празно, безизгледно, надувено:

Разобручен светлозрак
Развејао невид-мрак
Потопио ванпросторе
И открио свезасторе

Или, на пример:

Разречити смисао што кроз невид бруји
У гласореду вечног смислопоја
Укротити неукрот што свевремен руји
Недосег-истине у простору смислороја

 Не сумњамо да је овај смислорој садржајан смислом, и тај се смисао, свакако, да ишчитати. Само нам се чини да је овде реторика превладала поезију, а поезија, као што већ и гимназијалци понављају, а супленти и доценти попевају, није само ткиво мисли већ и срећно изнађен израз. Овде управо израз подсећа на неку од Винаверових пародија, и звучи више као бунцање начитаних. Но, поред ових неколико ретких примера који заслужују место у Пантологији, има код Захаријевића и стихова за Антологију (неку пажљиву, успелу). Читава песма Достојно јест, са јасним културним предлошком, молитвено је тиха, некаквом луцидном простотом, тек од себе дата. Издвојићемо крај:

Теби
Што Реч узносиш
Своју приносим немост

Или стихови песме У вечитом тренутку: 

Изван света троши се свет
Унутар света мрви не-свет

Или Велика страст, један час из онтологије и језика:

Ко породи вечност нему
И у њој човека
Да муца своје постојање

 И стихови се, јасна ствар, могу наводити и даље. А пређемо ли са стихова на речи, постаје јасно зашто смо овај текст насловили Апофатика и песништво. Код Захаријевића за једним Да долази Не, за Доходом Недоход, а порицање бива потврда. У теологији познато је да постоје два основна пута богословљења тј. говора о Богу: један је катафатички (позитиван) а други апофатички (одричан). Катафатичар ће казати да је Бог највише Биће. И апофатичар ће то казати али ће одмах додати како он уопште и није Биће. А онда ће почети да мисли о Над-бићу и Не-бићу, све док не нађе довољно мистичког дивљења да и те појмове одрекне и настани се заувек у слатком, опрезном језику противречности. Да имам (не остварило се!) неку професорску власт над избором Захаријевићеве лектире, хитно бих га и брзометно упутио на (Псеудо) Дионисија Ареопагита, ако већ досад није открио да су се његови списи изнедрили из сродног духа (додуше, без неукусног поређења).

Поезија која је доведена до живе апстракције, којој се служи, Песма која је пут да се осети цена неизречног, та сведеност у теми и у речнику Захаријевићевом (уз све неологизме), и још овај апофатички додатак, чини његову поезију управо теолошком по карактеру. Јер погледамо ли следеће речи, увидеће се пун напор да преко негативног свест доспе до најтемељније афирмације Апсолута: недохват, неповрат, недодир, непреглед, недоход,  недосег, непрозбор, неизгор итд. И заиста, Захаријевић је песник који је истражио све распоне српскога Не. У настојању да се међе превазиђу, линеарни, позитивни говор суши се, речи без полета ударају у лобањину кору, а ми бисмо желели да Ум схватимо као нешто изван главе, изван узуса, изван силогизма. И онај који схвати величину парадокса, тај је ипак више на Доходу него Недоходу, ма колики били наши Недоходи, они коначни, несвагдашњи. И да би речи окрилатиле, кад је већ окрилатила душа (останимо платоничари), једино се и могло поћи ка музици. Музичка служба Апсолуту, звучна теологија, где би свест говорила свести а срце срцу само по линији обожавања звука и кроз звук, то као да траје попут идеала са оне стране Захаријевићеве поезије, иза реченог, а морало је бити речено, да посведочи и упути, макар из немоћи, макар из напора да покаже величину слутње.

И не може бити речи о некаквом досезању и давању одговора кроз ову збирку песама. То вероватно ни сам песник не би хтео. Ми смо покушали да угледамо линију којом се креће, мајдан где копа и трага, као перспективу, као отвореност ка будућем. А ове песме тек су документ о трагању, тек изложење вере у Неисказиво. Документ успео и зрео.

Аутор: Лазар Буква

 
 
Књигу Душана Захаријевића, као и остала издања куће Битије, можете поручити ОВДЕ.

 

 

 

Посета: 119