Како се воле Лешинари и Фирмаши, како су Дунавска и Господарска сличне, како и Кастел и Петроварадин гледају на Бањалуку и Нови Сад, тако се и ми братски гледамо са пјесницима из главног града Републике Српске. Нама не допуштају обавезе, али вас позивамо и топло препоручујемо у ове михољске дане да, 20. октобра, у Банском двору, у организацији “Императива”, посетите промоцију Миланове књиге, о којој ће говорити песникиња Жељка Аврић, а разговор водити Марија Пејић. Ако нам дивни г. Ракуљ јави да је неко био неоправдано одсутан, зовемо родитеље на разговор.

“А онда је боље дошло на мој праг”, каже у једној песми Дамир Авдић. Милане, како је, из Вашег угла, дошло до тога да од државе предводнице Несврстаних постанемо Трећи свет?

Чини ми се да смо Трећи свијет одувијек и били, чак деценијама и вијековима прије него што је та синтагма први пут употребљена. Милош Црњански је засигурно био у праву када је записао „сјајна прошлост је лаж“. Понеки Срби у историји човјечанства истински сијају. Међутим, једина заједничка особина свих наших средњовјековних и нововјековних владара јесте борба за власт, а највећа константа нашег народа је култ вође. Тако су и другови несврстани имали свог вођу послије којег су се брзо сврстали међу редове других вођа и поново смо, по ко зна који пут, били на почетку баладе. Стога, Кочићев вапај да се у ропству родио, у ропству живио и у ропству вајме и умро, данас је потребно тек мало осавременити и рећи да смо се у земљи у развоју родили, да у земљи у развоју живимо и да ћемо у земљи у развоју и умријети. Тако је бар нама који смо одлучили да овдје останемо.

Ваша поезија тражи непосредност у извођењу, практично својеврсну синкретичност. Колико често сте у могућности да казујете песме публици, како она реагује, и ко чини Ваше претпостављене слушаоце, уколико се водите тим концептом?

Казивао сам поезију на улици, у парковима и кафанама, па чак и избацивачима испред једног клуба у који, због стања у којем сам се налазио, својевремено нису хтјели да ме пусте унутра. Могу се похвалити, ако је то за похвалу, да сам понекад вјештије говорио поезију него што сам стајао на ногама, тако да сам само једном пјесмом код ових избацивача касније имао доживотну пропусницу у тај клуб, који је неколико година послије затворен. С тим у вези, посљедњу деценију поезију говорим углавном на књижевним фестивалима. Колико је то често, заиста не знам. У посљедња два мјесеца наступао сам рецимо десетак пута, а некада мјесецима не наступим нигдје. Било је много наступа вриједних памћења. Оно што не ваља у такозваном књижевном животу јесте када се пјесници окупе и читају једни другима. Поезија није баук и требало би да је разумије свако ко има разума и емоције у себи. Највећи успјех једне пјесме и јесте када сличну емоцију пробуди и код академика и код оних са основношколским образовањем.

У писању имате снагу Кочића и Јесењина (и не само њих). Какве верујете да су могућности оваквог, а какве писања на које смо навикли да се пре уклапа у оквире такозване “слем” поезије, слободног и дужег стиха?

Хвала на овој констатацији. Не знам какве су могућности било каквог писања, али мислим да је писање, свјесно или несвјесно, вјера у немогуће.

 

Колико се данас о поезији може говорити као о оружју – из перспективе песника, односно, публике?

Могу само рећи да је боље ратовати стиховима, него пушкама, хаубицама и минобацачима. Ето среће да из тенковских цијеви, слично као на Банксијевим графитима, излазе пјесме умјесто граната.

Ко су људи којима сте посветили песме?

„Деведесет другу“ посветио сам супрузи која је рођена 1992. године, а „Доказ постојања“ покојној мајци. Њих, осим у стиховима тих пјесама, нема потребе да представљам широј јавности, која би требало и без мене да зна како је породица највеће богатство. „Поштованима и онима који то нису“, пјесму о актуелном егзодусу у виду масовних одлазака младих људи са ових простора, посветио сам брату након његовог одласка. „Били смо муње небеске“ посветио сам кумовима Џонију и Грги. То су значајни људи за мене, а буде ли ово друштво држало до себе, један ће имати улицу кад умре, а други мурал. Наш суграђанин Ђуро Дамјановић рекао је: „Добијем ли улицу кад умрем, мијењам је за стан“ и заиста је добио улицу недуго послије смрти 2009. године. Стан, наравно, никад није добио. Њему сам такође посветио једну пјесму из „Глувог путника“ и више новинских текстова. „Монолог мртваца на годишњем одмору“ посветио сам Славку Гаврановићу. Он је власник уличне читаонице. Себе представља као посљедњег генијалца Балкана и балканског шпијуна број два. Ријеч је о једном сјајном типу, полиглоти, страсном, вампирском читаоцу и човјеку који је имао тежак живот, а без којег су моји и студентски дани мојих колега незамисливи. Продавао је књиге поред нашег факултета у честим смјенама луцидности и огорчености гајећи отворени презир према нама студентима и нашим професорима. Не знам како је данас, али се надам да се достојанствено држи. „Разгледница из Трећег свијета“ која се од наслова збирке разликује само по једнини, посвећена је мом пријатељу Милану Вулићу и написана је за његову славу, Светог Николу. Никола је, без намјере да, не дај Боже вријеђам или скрнавим светитеља, касније у накнадној исправци пјесме постао Кошпола, Јован  – Кошпан, Србин – Кошпин, Хрват – Кошпат, Бошњак – Кошњак, Босна – Банана итд. Имена светитеља, народа и држава, тако сам спасио ове пјесме, јер подјеле, избори и различитости о којима она говори не дешавају се нама и код нас, него у тамо некој, нама далекој и имагинарној Банана држави.

РОГОВИ И РЕПОВИ ЉУДСКОГ РОДА

У ствари, био сам поприлично пијан
када сам на фасади оближње зграде записао:
“Овуда је полутријезан пролазио пјесник,
велики љубитељ људског рода.”
Заправо, била је отрежњујућа спознаја
да су сутрадан клинци којима сам отео спреј
именицу “рода” промијенили у “рога”.
Ходао сам туда годинама, све до кречења,
и заиста – “рог” се боље уклапало са оним
њиховим “убиј, закољи да тај и тај не постоји”.
Били су то репови рата у режији
балавурдије рођене тек послије њега.
Истина, рат у земљи Трећег свијета
вођен је жаром трећег свјетског
и зато ће фасадама оближњих зграда
требати бар још неколико кречења.

У којој мери сматрате да песма има или нема значајну улогу у контексту концепта културе сећања и памћења, нама у Трећем свету, овако алцхајмеричним, свакако потребним?

Поезија има значајну улогу у култури сјећања. Сјетимо се само епских народних пјесама и упоредимо ли историјског краља Марка са Краљевићем Марком из поезије, видјећемо да тежње покољења нису сачували историчари, него пјесници. Једноставно, поезија уз гусле некада је била главни медиј, такозвани мејнстрим. Данас у Трећем свијету поезија је у илегали, а пјесници су, што се тиче медија, статуса у друштву и егзистенције, у катакомбама, попут раних Хришћана. Истина, много поезије осване на интернету, али за културу сјећања и памћења пјесницима је потребан концепт какав су гуслари имали некад – очи у очи, ма колико то незгодно звучало ако говоримо о Филипу Вишњићу.

Ваш претходник на месту новинара и песника, Владо Дијак, у песми о Душану Мутићу, каже да “нема више песника старих”. Како доживљавате савремену сцену у Бањалуци, има ли песника “нових”, кадрих да једном квалитетно остаре?

Пјесничка сцена у Бањалуци полако, чини ми се, излази из катакомби које поменух. До јуче нови пјесници Мирко Вуковић, Берислав Благојевић, Тања Ступар Трифуновић, Татјана Бијелић, Жељко Ђурђевић, Александра Чворовић, Златко Јурић, Стево Грабовац, Ернест Бучински, Горан Вукојевић, Мирослав Гојковић, наравно и Радомир Митрић и Брансилав Кршић који више нису у овом граду, већ квалитетно старе што се књижевног стваралаштва тиче. Ту су и нешто млађи Горан Гаврић Грга, Горан Веселиновић, Никола Париповић, Драгана Грујиновић, Данијел Гатарић, Угљеша Кесић, Жељко Џафић, Владана Перлић, Михаела Шумић, Саша Баштинац, Миле Лисица и Стефан Вишекруна са објављених двије или више књига, потом Саша Берендика, Небојша Курузовић, Александра Маџар, Милан Вулић, Марија Ђурић, Алекса Јанковић и многи други са по једном књигом, све до најмлађих нада поетске сцене у Бањалуци, Селене Берић рођене 2004. и Христине Мрше рођене 2006. године, чијих сам неколико добрих пјесама из скоро објављене књиге „Пјесме“ читао. Ту је, дакле, много пјесника кадрих да квалитетно остаре, а ко ће то и урадити остаје нам да видимо, јер позија је у највећем броју случајева – ствар младости.

Постали сте и отац, пре извесног времена. Какав свет, какву земљу желите да оставите Вашем сину?

Затекао сам себе како сам већ неколико пута пријатељима који имају дјецу, посвете исписане у примјерцима нове књиге завршавао ријечима „уз наду да када тај или та одрасте неке од ових пјесама неће бити актуелне и да ће живјети у земљи неког много љепшег, а не Трећег свијета“. Свако нормалан жели све најбоље и најљепше за своје дијете, али приче да ће генерација послије наше живјети у некој бољој земљи, бар на брдовитом Балкану, јесу утопистичке. Наравно, нису неоствариве, али кажем данас дјелују као чиста утопија. Због тога би било добро када бисмо дјецу успјели васпитати да буду спремна за свакакав свијет, али да она не буду свакаква, него да тај исти свијет настоје учинити бољим мјестом. Тајна бољитка вјероватно је у константном настојању да будемо бољи.

Шта сте научили у добу короне?

Научио сам да су хипохондрија са једне и неповјерење у све и свја, са друге стране, двије тешке болести, које ће без икакве сумње надживјети ову и све остале пандемије. Такође, потврдио сам оно што сам знао, а што сам написао након почетка мигрантске кризе 2015. године – овај свијет је пропало мјесто. Човјечанство непрестано па и данас, корак по корак, гаји тенденцију да му се понове тридесете године двадесетог вијека из Њемачке, а ти кораци би евентуално могли одвести до неког новог Аушвица.

Шта желите да за педесет, сто година кажу о Вашем песништву?

Пошто сам констатовао да је поезија у костима, када будем костур, желио бих да кажу како се срећно чешкам за муда и лобањом осталом од главе намигујем мртвацима.

За крај, која је Ваша поента?

Поента је остати свој, а у исто вријеме несебично се давати. Такође, узимати од других на корист, а не на штету тог другог. Дати се прије свега породици, па онда пријатељима, поезији или чим се већ бавимо. Поента је такође било шта добро учинити за ширу друштвену заједницу, односно за народ. Тако нешто је могуће само уз љубав. Ту једино што више дајеш више и имаш. Звучи наивно-романтичарски, али тако је.

(Аутор фотографија: Велибор Трипић)

 

 

Песника испитивао: Растко Лончар

Посета: 205