ДЕШАВАЈУ СЕ ЧУДА

откако је, ко бива, напредовао.
Неки што су му несмиљено смјештали, куке подметали,
сада му се, нескривено, смијеше.
А неки којима је био небитан другим га очима гледају.

Они што су га годинама, на правди Бога, нападали и кињили,
што су му сисали крв на сламку и обарали га у блато низашта, заситили се.
Убише се климајући главама, готово свакодневно истичући
како своје неподијељене симпатије,
тако и дугогодишње непролазне вриједности успјешног човјека.
Лицемјерно покушавају, онако у пролазу,
истакнути и свој немали обол у његовој промоцији.

Одабири сако – кошуља – кравата сада су пуно децентнији и привлачнији.
Бројне припаднице јачег спола иду чак дотле па тврде
да је далеко мужевнији но прије,
да је, готово преко ноћи, добио на специфичној тежини и карактеру,
да их, већ самим погледом, хаметице обара с ногу.
Плијени каризмом и џаба је: има оно нешто.

Неки што га нису познавали већ га прилично добро знају, као – пазе се с њим,
а неки што су га овлаш познавали, увјеравају и себе и друге
да су дугогодишњи пријатељи: ко нокат и месо.
Вицеве више нико не прича боље а сви се већ унапријед слажу
са луцидним избором вина од стране успјешног човјека.

Реченице, из истих уста и исте попут некадашњих,
наједном су постале умније, језгровитије, препуне зрнаца мудрости.
Јављају се непознати рођаци који га се сјећају још кад је био оволицки.
Душебрижници иду тако далеко да препоручују хитну промјену аутомобила
јер је напредовао и више није онај обични човјек, од прије годину – двије.

Тако то бива у неком од чинова представе живота.
Онда, када режија из интереса надвлада природни сценариј.
Они прави га, што ли, оставе на миру, а глумци га профани својим пажњама угушише.

Успјешни човјек је углавном исти: и док с јутра пере зубе, и на породичном ручку,
и када стоји пред огледалом, и у радњи.
Руку на срце, једва шачицу зима старији.

И даље гледа са истом жељом само под неколико обрва
како би видио оно што му треба да уистину иде напријед.
Али, не онако како то себи пук појашњава
већ на начин који он сматра јединим исправним.

Онај за којим се, што би наши стари рекли, вриједи окренути.

ПОНИРУ И НЕСТАЈУ

Гледам лутке од блата које ишчезавају већ док стоје у мјесту.
Не смањују се одлазећи у даљину,
измишљене се величине губе и копне већ ту, испред мене.
Ходајуће крхотине нестају, због својих ђела, а свакако, под теретом времена.

Несвјесне, наравно, својих ђела,
и даље, прпошно, а привидно, стоје,
огрезле у мутном, у срастању са немилим.

Гледам лутке од блата које се умањују са сваком мојом процјеном.
Не губе на тјелесној тежини, на тјелесној висини.
Њихове варљиве величине евапорирају,
са сваким чином који их удаљава од усправног.
Ходајуће крхотине нестају, због својих ђела, а свакако, под теретом времена.

Несвјесне све веће лахкоће своје специфичне тежине.

Нестајем и ја, све се надам, у њима и њиховим очима.
На живот погледа раздвојених – ни погледима се не дирамо.

Заузврат, олакшање ме преузима, стере се по мени.
Јер, лијепо је када ниси у дохвату таквих.
Што на понорнице наликују.

Спазиш, дакле, ријека се некаква ваља и
учини ти се – требало би ту бити лијепе воде.
Помислиш на бистрине које може донијети – да очистиш ријечи, душу и мисли, опереш лице и руке.

Но, ођедном, све се распрши.
Ријека понире и нестаје,
остављајући иза себе
напрслине у стијенама,
разровану плоху и
отровне наплавине које још дуго прљају земљу.

Или кад распомамљени водопад јесење кише нахрупи низ олук.
Потом усахне, разбаштини се,
у звонке капи претварајући се и копнећи,
печатећи по олуку и тлу
мрље хрђе и мрље лишћа,
у бојама које одбијају и тјерају.

БРОДОВИ У ПЛОЧАМА

Врећа пуна љетних ствари, покоја џепна књига,
бордо америчка мајица као реликвија, мастерке или старке под толама.
Махрама за врат и косу – заштита од црнила и нечистоће вагона.
Очева скривена брига, мајчини сендвичи са ајваром и дове за хаирли повратак.
У џепу тексас – кошуље: цвике, чланска феријалног и књижица поштанске штедионице.
Убрзани из Тузле пут топлог југа – чини ми се у 3 и 40.

Повратне карте прегледају полупијани кондуктери,
раздрљених свијетлоплавих кошуља,
са накривљеним капама, масним краватама и осмијесима од премало зуба.
Штамбиље ударају наопако.

Е перицолосо споргерси!
Ницхт хинауслехнен!
Не пас се пенцхер ау дехорсе!
Не нагињи се кроз прозор!

Знатижељни погледи, испитивање свијета, ко ли ће први спазити море?!

Улазак у Плоче, мјесто кроз које се вавијек само пролазило.
Пипање била веле луке, дестинације за даље.
Бродови, као права успавана чудовишта.
Око њих, ланци попут моје ноге, чували их да се од земље не откину.
И сидра, да не узмањка, вукла их дну, у воду, земљи опет.
Алге међу цртале.

Галије им се подавале, ма само маличук, тек толико да се сви намире.
Никад нисам могао схватити како стоје, баш као да су од флис – папира сачињене.
Па и послије два дана укрцавања робе.
Знао сам да имају аеродинамичан облик,
да су шупље, израђене од специјалних материјала.
Ма ето, све бих то некако прекабулио, али ми она њихова хрђа стално пред очима!

Док би раја пила пиво и минералке, ја бих изнова и опет узимао камен или новчић,
стрмоглављујућ’ их тик поред пловећих франкенстеина у сиње море.
Тонули би стреловито, тек да покажу галијама како се то ради.
А ове би мирно стојале. Хрђајућ’ – не посустајућ’.

Тако све из љета у љето.

Слични проблеми би ме сустизали и освајали у Сплиту и Пули.
Било ми је, школе ми,
нормалније да авион полети,
него да бродови, усправљени у води,
стоје постојано,
кано клисурине.

Данима.
И ноћима, кад се не види.
Иако сам увијек имао 4 или 5 из физике.
……….
Каним, годинама већ, поновно скренути у Плоче,
мјесто кроз које се и сада, ко вавијек, само пролази,
како бих зачуђен посматрао металне грдосије у води до кукова.
Од те идеје, љетима већ, успјешно бјежим
јер би ме Бењо и Азра могли упитати како то да оволика пловила стоје и не тону,
а да им ја то не знам објаснити, као ни себи, годинама већ.
Бар не на начин да ријечи прихвате здраво за готово.

Ето видиш, судећи по бродовима, веће сам дијете него њих двоје!