У седефном магновењу поднебесја, где се почетак са крајем укршта и понекад само мистична светлост зна да изнанади сјајем. На том пространству разуму недостижном, свађају се брат и сестра, Живот и Смрт. Створени вољом природе у једном даху, постали једно из другога, трају вековима заједно – свесни – да раздвојени немају никакавог смисла. Живот је тако варљивог, променљивог изгледа, попут позорнице на којој се понекад, у исто време смењују комичне, мелодичне и трагичне сцене. Напослетку, својом појавом подсећа на испреплетан лавиринт, са само једним излазом на крају. Смрт мистична и заносна, принцеза црна, енигма нерешива и вечна. На први поглед представља изазов, ипак је једина извесност којој свако може да се нада. Човек је од почетка свога бивствовања покушавао да освоји вечност, на крају тога пута налазио се у заносном загрљају црне принцезе. Ово двоје чудноватих сродника, свађају се због краткоће и садржајности, загледани у пешчани сат при истеку времена. Док  на земљи, једно биће чека пут ка тами. Њено име Маги, упућује на необичну, магичну и дражесно обојену природу. Такве особе су потребне свету, да из хаоса и мрака изнедре склад, те да на крају поражене ништавилом нестану.

– Није поштено, још увек је тако млада! – повика Живот, срчан до границе издржљивости.

– Ја ту ништа не могу, сама је себи саздала овакву креацију. – рече Смрт, са нијансом пркоса у гласу.

– Ма какава ,,креација“? Знаш ли ти да је она моја креација? – Живот је посебно љутило, олако схватање млађе сестре.

– Ти си јој, драги брате само дао честицу, део себе, шансу да живи, све остало је сама саздала. Она је ту да обликује своју причу у лавиринту безнађа, по коме се живи створ креће. Сви остали на њеном путу су само посматрачи, да би на крају њеној причи дали завршни облик. Попут  марљивих читалаца, што попуњавају празна места књиге и домишљају оне магловите и затворене целине.

Живот се овде замисли, препознавши у речима своје  сестре сву тежиму горке истине, па рече – Прича кажеш? Њена прича је тако кратка, фали још толико тога да уради. – ове речи одзвањаше у оном пространству детињастим нијансама.

– Ти драги брате подсећаш на оне опијене бајкама, што тражећи свуда срећу и спокојство, бивају ударени тешком песницом стварности. Зар ти није до сада било јасно да таквог исхода нема?

Рекавши ово, Смрт извади из џепа огледало. Чудноват је то предмет, по наредби му се у једној тачки стопе прошлост и садашњост, као посматрачева илузија да истовремено види све и ништа. Пошто прошапута речи, само њој знане, у огледалу почеше да се ређају разни призори. Раздрагана Маги свира клавир. Беше нечега посебног у том плесу прстију по диркама, исијаваше светлост, изнедрена из најдубљег мрака унутрашње природе. Уследеле су нијансе туге и бола, разочарања, нестајања, сахране. Затим поражавајућа слика, мемљива соба од четрнаест квадрата, са зидовима црним од дуванског дима, она лежи у постељи једва жива.

–  Видиш о чему ти причам брате – ускликну Смрт – била је све време у расколу између уметности и стварности, да није могла више никако да се снађе. Свет што је окружује није јој пружао разумевање, бежала је у загрљај хероина како би се спасила површности. Због тога се мени нашла ближа.

За то време у једној земљи поражених снова и попљуљаних нада, у оној мемљивој соби, своје последње тренутке троши Маги. Загледана у мало огледало, бледо и испијено рањиво лице, очи обојене медом, без некадашњег сјаја. Усамљеној, мисли у глави почеше да се слажу хаотичним нијансама, попут слике лудог и апстрактног уметника.

– Овај апсурдни осећај да сам на неком другом месту, а не у овој соби ме доводи до лудила. Огледало. Као клинка сам увек замишљала свет скривен иза њега. Шта је то? Какав је то звук? Не. Нема звука. Учинило ми се да чујем звонку мелодију клавира. Мора да илузију ствара тишина, сестра самоће. Ма, о чему ја то? Безгласно бунцање, одвратно…

Окренувши поглед ка ћошку собе, угледа паука како плете своју креацију. Заносно је посматрати прецизност, тако малог и на први поглед безначајног тренутка. Делује као свестан – да ће га његово дело надживети.

– Још може да промени своју причу, није касно! – узвикну Живот са оном пређашном срчаношћу.

– Драги брате мене највише чуди твоја наивност, ти стварно верујеш у промену? Погледај само како је одбачена и слаба. Дамо ли јој само још једну годину, било би јој мучно. Долазе много тежа времена, она је ипак биће склада. – језиво уверљиво, Смрт рече.

– А љубав? Она ипак може да спасе човека! – напорима јадним, брани Живот своје дело.

– Шта ти то пада на памет? Права љубав је она недоречена, што свој сјај гради само у тренутку, све остало је дим, јефтина патетика што се плаћа прескупо. Знаш добро како нас лажне бајке уче: Живели су срећно до краја живота. Одвратно, нико неће сазнати за искушења и боли између тог почетка и краја. – поражен овим речима Живот, загледан у незаустављиво цурење песка, ћути суморно. Смрт настави:

 – Замисли само да је попут оне трагичне луде, што је дуго времена светом ходила, своје најбоље дане тај је потрошио на грчевиту борбу са ветрењачама. Бивствовањем својим, он је подсетио друге на њихове недостатке. Јадна Маги нема ту снагу од лудости саздану, да се супротстави свету. Ипак за четрдесет и три године је створила много тога, што ће можда једног дана опет да заблиста оним сјајем, рушећи границе времена. Схваташ ли сада, како би је дужи боравак у том свету упропастио?

Последње зрно песка паде на малу светлуцаву гомилу, у оној мемљивој соби зачу се последњи вапај поражена Живота. Бледој у постељи, инсигниа Смрти величанствено је ухваћена у трену. У ћошку собе паук заврши своју креацију, трујумфално, са висине, попут архитекте, тренутак је исткао вечност. На оном магловитом поднебесју појави се накратко некава светлост, а брат и сестра наставише са својом расправом. Има ли напослетку шта апсурдније од расправе о овоземаљском трајању? Увек ће човек остати супротстављен између два недогледа. До пола празна. До пола пуна.

Филип Пајкановић

Посета: 725