Један обичан мартовски дан илити последња шетња В. Вулф

Одсекла сам језик писаћој машини
Последња писма адресирала сам на последње добре душе
Штап ми је у руци легао као перо
Шешир ми није ни био потребан
Али никакве навике не могу нас спречити да постанемо притоке
Кад за то куцне час

Госпођо Даловеј, вечера вам је била предивна
Али мој пријатељ се већ улио у свој извор
Па морам да га сустигнем
Заборавио је је наше камење
Ја сад идем да му их вратим
Good night, good night
Let me go gentle into that good night
Можда се поново сретнемо када вас море позове

Џепови су ми пуни камења:
Сив, груб камен лажних последњих дана
Мермерне крхотине нашег парчета неба од ког ни темељ није остао
Када су пале бомбе
А нађе се и по неки белутак који мирише
На тајне пољупце
И први пут када сам пожелела да умрем

Остављам штап на обали за матроне и мудре старце
Шешир младићима без крова над главом
Писма и обогаљену писаћу машину
И, препуштена успоменама, коначно течем коритом
Које сам дуго, дуго копала

После поплаве

После поплаве
Када се вода повукла и оставила пустош
И леш несрећног спаситеља насукан међу тополама
Дошле су змије
Спавале су под земљом у меким белим љускама
Нестале су и пре него што су стигле да се пробуде
И изгмижу из својих малих барки у новопрочишћени свет
Отровно то, рече деда, замахујући мотиком
Да ми не уједу дете
А већ се због поплаве дебело каснило
Са сађењем лука

Ach, du…

Прождиреш ме као ваздух прекривена пепелом
И свираш реквијеме разбијеним звонима од стакла
Плешеш по крхотинама стола за писање
Иверје из твога меса штрчи као зграде
Кроз прстен гледај ме и бирај где ћеш забити нож
Проспи ми крв по срчи, не могу умрети
Док из паралелних вертикала твоје косе
Не прочитам „Авај” испод уштављеног абажура
Па онда буди жена
Буди метак
Гас и сечиво