Један је од ретких који се противи “прегласном ћутању”. Један је од најбитнијих, најчитанијих и најцитиранијих афористичара на нашој сцени. Више пута награђиван, вољен од стране читалаца, његови афоризми врло су дељиви путем друштвених мрежа. Велики је заљубљеник у фудбал. Нинус Несторовић, гласник савременог афоризма, велики је поштовалац младих којима пружа апсолутну подршку. Значајна је симболика да је управо Нинус Несторовић први саговорник у нашој новој рубрици “Ћосић пита”, у којој одговори воде ка проналаску слободе говора и речи, афирмативним сугестијама, као и проналаску позитивног у будућности младих. Ми ћемо сигурно бити поносни што је наш први саговорник Нинус Несторовић, док вам препуштамо текст на уживање.

Нинус, шта за Вас значи реч? Како сагледавате истину да реч може да боли?

Ћутање је постало најчешћи вид комуникације у нашем друштву. Као да су људи потрошили све речи које су имали код себе. Речи су изгубиле значај. Изгубиле су смисао. Ћутање се данас и брже и лакше разуме. О речима мораш да размишљаш…
Зашто ћутимо, то свако зна… и свако мора да разуме.
Речи су ту сувишне.
Данас речи више не боле.
Боли тишина.
Боли ћутање.

С обзиром да смо сведоци да за Вас још увек не важи она крилатица: „уби га прејака реч“, како успевате да сачувате право на такав облик слободе?

Нас је убило прегласно ћутање. Прејаких речи за ово што се људима данас дешава у читавом свету нема.
У потрошачком друштву, какво је оно данас, маркетинг је постао главни ослонац продаје поштења и части.
Све може да се прода… и све може да се купи. Где је ту слобода?!
Прејаких речи више нема. Све су постале благе и неделотворне. Треба измислити неке нове речи, оштрије, грубље, прљавије… да бисмо могли да опишемо ову нашу стварност.
Са постојећим, то више не можемо да урадимо.

Шта је заправо по Вама слобода и где је граница између слободе и безобразлука?

Слобода је право избора. Лако се губи, а тешком муком се долази до ње. Нико још слободу није добио на поклон. Свако се за њу борио. Неко пушком, а неко оштрим пером и речима.
Безобразлук је одраз неваспитања!
Дрскост је већ нешто друго…
Без ње ниједна велика ствар не може да се направи…
Па, ни добар афоризам…

Ако знамо да је један Нинус митски владар који је саградио Семирамидине вртове, шта је то што је наш српски Нинус саградио у својој афористичарској каријери, а што би волео да остане на понос млађим генерацијама?

Изградио сам мост према читалачкој публици, како овој данашњој, тако и према оној која тек треба да се роди.
Тај мост је чврст.
Изграђен је од неуништивог материјала.
Од мудрих и паметних речи.

Да ли је афоризам више средство бунта, сарказма, хумора или резултат осећаја за друштвену одговорност уметника?

Пре свега друштвена одговорност човека, па онда уметника. Бунт, сарказам и хумор су само алати за креативно испољавања те моје одговорности.

Недавно сте објавили врло успешну и читања вредну књигу афоризама, под називом: „Боже, упрости нам“. Како сте задовољни успехом књиге и има ли каквих индикација, хоће ли нам бити упроштено?

Књига “Боже, упрости нам” (“Прометеј” Нови Сад, 2020) доживела је велики успех. За њу сам добио две велике награде: “Радоје Домановић” коју додељује Удружење књижевника Србије и “Типар” коју додељује Фестивал хумора и сатире “Вуко Безаревић” у Пљевљима. Доживела је два издања и оба су распродата. Откупиле су је све библиотеке у Србији. Читана је, цитирана… афоризми из ње су превођени на неколико страних језика.
Што се тиче “упраштања”, упроштено нам је до крајњих граница упраштања, али шта то нама вреди, кад се ми и даље правимо да ништа не разумемо.

На овогодишњем Новосадском фестивалу књиге, где сте били гост, дотакли смо се теме младих у афористичарском свету. Има ли наде за младе и какву бисте ситуацију Ви волели да гледате по том питању?

Има наде за младе. Бојан Рајевић је предводник те нове, младе генерације наших афористичара. Ту су и: Братислав Костадинов, Јован Зафировић и Александра Филиповић. На њима афоризам, као књижевна форма, остаје. Они су будућност (и садашњост) наше сатире. Потребно је само да буду храбри, оригинални и упорни. Квалитет већ поседују…

Нама сте у неком неформалном разговору причали свој развојни пут кроз свет афоризма. Такве приче умеју бити инспиративне младом човеку. Можете ли пренети нашим младим читаоцима Ваше утиске када Вам је један угледни афористичар рекао да сте порасли? Што је за вашу висину сасвим очигледно. Но, на шта је тачно мислио када је то рекао и колико Вам је то значило?

Радета Јовановића први пут сам срео сада већ далеке 1994. године. Био сам млад и надобудан аутор, жељан књижевне славе. Те вечери, иако сам то жарко желео, Раде ми се није ни јавио. Потпуно ме је игнорисао. На неки свој, отмен и господски начин, показао ми је где припадам и колико вредим у том тренутку! Четири године касније, срели смо се поново. Овога пута Раде ми је пришао и рекао: „Мали, много си порастао!“ Било је то у Градској библиотеци у Новом Саду. Оба пута његове речи имале су на мене велики утицај. Биле су смерница за мој даљи књижевни рад.

Које су сличности и разлике између новинарства и афористике, и колико има поетског у афоризмима?

Велика је разлика између сатире и новинарства. Новинарство је занат. Афоризам је уметност. Храброст, аналитичност, писменост, образовање, култура, речитост је оно што их спаја.
Не може свако ни да буде врхунски новинар, ни врхунски афористичар!
Таквих је овде веома мало…

С обзиром да је Ваша примарна професија новинарство, да испред себе имате групу управо свршених студената новинарства, који крећу у неизвесност коју носи тај животни позив, којим речима бисте им се обратили? Која је порука младом новинару, а која младом афористичару?

Поруку немам…
Препорука младима је да што више читају… али, исто тако, да живе живот. Да осете све његове чари, лепоте… такође и боли које он доноси. Само тако ће постати велики новинари и писци.
Уз то, морају бити знатижељни, храбри, одговорни и поштени.
Само они који се боре могу на крају и да победе!
Да буду слободни и независни.
Да буду људи достојни поштовања и дивљења.

Коју књигу бисте препоручили нашим младим читаоцима?

Препоручио бих књигу “Покојни Матија Паскал” коју је написао Луиђи Пирандело.


Интервју водио: Милан Ћосић