Уроше, ускоро из штампе излази још једна твоје књига – након Вивида, очекујемо и Споразуме. Ради се о – на први поглед – жанровски дијаметрално различитим књигама, но, шта мисли аутор – где се оне (ако се) “преклапају”?

Формат Вивида је 20х14, а Споразума 15х15 центиметара. Прва има око 140, друга нешто преко 30 страна. По висини, ширини и дужини – дакле, по свему судећи – то су две сасвим различите књиге…

Вивид, по обиму и интензитету, подсећа на наш међуратни, и кратки роман високе модерне. Ради се о, може се рећи, Bildungsromanu – како би укратко представио свет у ком твој јунак одраста?

Хвала на том поређењу. Што се Bildungsroman-а тиче, највише што поводом Вивид-а могу да кажем је да он за мене и јесте нека врста Bild-а (слике), фарби на штофу или, кад смо већ код немачких речи, малераја. А ако ту било шта личи на образовање или надградњу, то је само илузија или (ваша) смела интерпретација – ако мене питате, у ћошковима по вашарима, бувљацима и детињствима се увек скупља прашина на коју нико не обраћа пажњу. И да, често се та прашина гомила у слојевима, нараста, ако баш хоћете – образује, али за Bildungsroman ипак треба кривити неког старијег. Што се света, укратко, тиче – све што се света углавном тиче, нас се и не тиче.

Нећемо откривати детаље везане за можда најемотивнију сцену, везану за дечаковог пса – али ћемо те питати, какав је твој однос према кућним љубимцима? Каква је њихова улога у формирању наших личности?

На Умци имамо два пса, Срећка и Чапу – црног стафорда и јазавичара. Што се формирања личности тиче, о томе не знам баш тачно, али што се формирања дворишта тиче, о томе могу кратко испричати једну епизоду. У сећању је ту расни ротвајлер, женка коју смо браћа и ја добили на лето двехиљадите. Једна фотографија из албума сведочи о браћи, ђачким књижицама и једној црној флекици код наших ногу. Био је то добар пас, пас са два имена, Тина и Бетина – пошто је потицала из другог легла, морала је имати званично име на слово Б. Она је оцртала рубове дворишта, помало их и проширила. Првог дана је заспала с мојим најстаријим братом у гаражи, на једном црно-црвеном седишту које је мој отац извадио, чини ми се, из неког голфа. Па се са нама купала у базенчићу испод терасе. Кад јој је мој најмлађи брат неспретно пришао док је јела, она га је угризла за ногу. Нико се није љутио, посебно не он. А онда се основна и наша средња школа завршила, па се сећам да сам једног ружног дана са кухињског прозора гледао према њеном боксу и видео како се двориште неприродно повлачи, како калира. Па се ваљда само тог дана смањило за пола ара.

Ниси ни у једном тренутку посегао за оним стилским или сижејним средствима која бисмо, данас, могли да посматрамо као “комерцијална”. Ко је претпостављени читалац твог романа?

Не размишљам о претпостављеном читаоцу, чини ми се да би то и за њега било увредљиво.

Споразуме сам посматрао (не само као, али, оквирно) комбиновање Аполинерових калиграма, искустава неоавангарде и протопостмодерне, као и савремене графичке новеле. Како се јавила идеја за оваквом књигом?

Ако се овде под комбиновањем подразумева да сам некада видео понешто од Аполинера и аутора из других наведених искустава, онда се слажем. Пре свега је ту Une semaine de bonté Макса Ернста, роман у колажима без речи који сам видео 2018. године у Брилу, Ернстовом родном граду. Не бих рекао да сам тад одлучио или испланирао да исцртам Споразуме. Пре ће бити да сам тад схватио да слике могу да напишу роман, и то не чак ни нацртане, већ намонтиране слике. А онда после Вивида или око 35 хиљада речи касније мислим да није ствар ни у сликама ни у речима, већ искључиво у солидној монтажи. Све друго су само суви материјали, грађа – личне једначине и ексери што би рекао Винавер.

Ко су “ми” у СпоразуМИма?

Данас су поделе врло популарне. Оно што смо ми из тога научили је да је увек једноставније рећи ко нису “ми”. Недавно сам поново читао Шимићеву Анархију у умјетности, па бих злоупотребио један цитат из тог текста како бих избегао одговор на ово питање. А Шимић каже: „Мрзим оно што људи којима је име многи људи зову мјером.“

Да ли би читаоцу дао упутства за читање Споразума, да ли она постоје?

Радије не бих никоме цртао како да чита моју књигу.

Поезија, проза, графичка медитативна лирика… можемо ли се надати и музици од тебе? Филму?

Не планирам толико унапред. Чини ми се да ће следећа поново бити проза, и то нека врста романа у дијалогу, без спољашњег приповедања, без описа, упућивања, надмудривања аутора и ликова. Наоко ће се вртети око једне пљачке, филмски, ако баш мора.

Осим уметничким стваралаштвом, бавиш се и науком. Космос у твом научном раду има посебно место. Да ли би био рад да упознаш наше читаоце са твојим радом на овом пољу?

Мање науком, више књижевним студијама, али тачно. Космос, да – тренутно пишем докторску тезу о мотиву космичког путовања у српској поезији. Артикулација овог мотива у донекле сличној структури се може наћи код Сарајлије, Његоша, Радичевића, Хаџића, Костића, авангардиста, надреалиста, Попе, Мирољуба Тодоровића, Горана Коруновића итд. У тези трагам за изворима, облицима, жанровима, значењима и функцијама тог мотива у његовим различитим манифестацијама. Чини ми се да је космос заједнички именитељ за најдаљу (макар у просторном смислу) тачку до које је поезија дошла. Читајући неке насумичне мисли недавно преминулог Мајкла Колинса, постајем све уверенији да ће поезија своје ново, сјајније лице показати чим први песници буду одистински отишли одавде. Јер поезија је, помало патетично, увек нека врста одлажења.

Чији ехо чујеш у свом стваралаштву? На кога се надовезујеш свесно, кога препознајеш накнадно? Имаш ли јасно дефинисане “своје” ствараоце (не само књижевне)?

Тешко ми је да о томе говорим, посебно зато што се моје истраживање и писање у овом домену преплићу. Нека узгредно поменута имена из овог интервјуа вероватно много искреније и прецизније говоре о томе него што бих ја икада могао. Али ево, признаћу да научно-популарна емисија Радио Галаксија у последње време игра значају улогу у мом информисању, шетњама и мислима.

За крај – која је твоја поента?

Желео сам да одговорим на ово питање, али након што сам прочитао кратку причу The Chaser Џона Колијера стварно ме је страх да се одлучим за једну.

Наслове, у издању Отворене књиге, можете поручити кликом: Вивид и Споразуми.

Посета: 113