На тераси стојим, пушим цигарету покушавајући да превладам тежину у грудима која се јави сваки пут када покушавам да пишем… Дан је рано пролећни, осунчан у рескости прохладног ваздуха. Двориште пусто. Дебели, велики и разгранати орах, који стоји између моје и зграде преко пута, изгледа као осушено, сиво лице старца. Стоји, не миче, нема ветра. Млади храст са својим неотпалим жуто-браон лишћем се уклапа. Једино је трава зелена, али онако зимски, без сјаја и живота у себи. Парадокс смрти осунчане… Преко пута, на светлости, мали буцмасти, кратко ошишани дечак, плавушан, стоји на тераси, игра и пева. Једино што разумем од речи његове веселе песме је рефрен који се стално понавља – дођите, дођите… дођите, дођите. Глас му је висок и пискав, много фалшира у тој, својој веселој песмици. Орах и храст стоје, непомично, у свом сивилу. Поред детета на тераси уз мали сточић седи деда у белој мајици која бљешти на сунцу. Пуши. Као и ја, непомичан, а загледан  у дете које пева и плеше. Дођите… дођите, дођите… У даљини се чује куцање тесара на грађевини. Дођите, дођите… Сунце, светлост, куцање чекића, сивило и непомичност, плес… Дођите, дођите…