Чежња (увод)

увек се чинило да с тобом одлазе обриси мене
јер смо један другом спас

остали су нам кораци испод моста, поред дрвета
нашли смо нове мостове и дрвеће
памтимо када смо их заволели

остала су и поља која смо прогласили својим
да их сада присвоји неко други
ако се сете да то учине

остало је време ком нас никад нису научили
сад видим, оно постоји и тече
ми се сећамо

наша писма су изгорела а нисмо то приметили
јер ће сенка увек наџивети пламен

Опчињеност (заплет)

никад нисам спознао крај
одувек је све било сувише далеко
ал ипак свака ме је даљина узела под своје
лепота сама ће осветлити место и време
и лептири ће започети своју игру
смем ли, занесен, да јој припишем име жеље

не стајем и не говорим
мили глас, моје Тихо је попримило нови облик
уиграно и весело, моје драго
приписао бих јој најлепше ренесансне црте
певао о паланачким бајкама
све док не отвори очи

и бледи, румених јагодица, прсти под крилима лептира
немам право да дишем у твоје име
јер имена немаш под овим небом
преварили би се многи мислећи
да је непостојано оно што се не може именовати
у својој пролазности

а под овим небом играју лептири
и под оним за које још увек не знамо
јер нисмо обгрлили све даљине
када се уморе, лептири ће пасти на један једини цвет
у тишини и миру
занесен, њиховој игри приписујем име жеље

Аутобиографија трећег лица (кулминација)

одједном, нестаје тло
матерински нежно, милије од самог света
је ово постојање ван њега
ми, слуђени и постиђени –
никада свесни забране
(чуј ме)

одједном нестаје тло
у ваздуху лебдим, треперим
није ли то и суштина? вазда вагати
о лебдећим стварима
(бити један од њих)

ја сам платонски љубавник богиње овог света
бог у свом наличју
потлачени у зачећу
Нарцисов лик и опијеност
(чувај ме)

нестаје тло и гледам у очи бесконачног
утапам се у Ништа
велики је ово свет и дајем душу јер сам ја
онај који се не сећа датих обећања
разделио бих све, заједно са овим тлом
(када бих ишта имао)

дух сам пијаце где послују простодушни
лист липе повијене над језером
прохујало пролеће и први цвет
(сети се)

остављам и одлазим
као и сваки путник
успутни љубавник
међу боговима некажњени злочинац;
неукорењени – један смо другом спас
(памти ме)

Вртоглавица (перипетија)

призивам Макрокозму да ми оплемени постојање
звезде се тетурају пијане од воље за животом
није још моје време

свет се врти око своје осе
и његова душа се расула у непрегледно небо комада које бројим
оплемени моју делатност
јер није узалудно све док се нешто чини
моја тренутност је олакшавајућа околност јер непозван
заузимам место добрим људима
и призивам немир
беспосличарима треба да буде забрањен приступ –
кафана је за радан свет
а мом фали оса

призивам Макрокозму да у моје име запише место
где је тело звезде престало да буде
није још моје време

Поспаност (расплет)

после Кафке све је имало смисла
стварност је задобила облик у рукама Демијурга
наш стваралац никада није склопио очи
сведок је распоред свитања и сумрака, заувек исти;
тротоари су постали познати по својим ивицама
куда се играју деца;
све су улице раскопане јер радње добијају нови излог
и ништа не остаје непромењено у рукама Неуспаваног
и ништа не препознајемо осим ушћа Крфске
где перач прозора живи ван времена

после Кафке, заостале су дечије игре трагања
све је имало смисла када су улични људи згазили ван тротоара,
напуштени, срећно остављени
(писало је у легенди – човек се и даље буди)
само жуљевити прсти уличних људи имају ту моћ да собом угуше пламен
појавности, окарактерисане неприметним током;
одмотавање клупчета у рукама Никада Поспаног
пламена је нит испод ногу уличара
после Кафке, свет је задобио ивице и постао опасан њима
и на њему се данас не играју деца

Посета: 173