Са оцем Поенте, о оцу нације.

Милане, шта је имао на уму Михиз када те је врбовао за СКБ, да пратиш и шпијунираш рад Добрице Ћосића под старе дане?

С обзиром на моје врло рано укључивање у Михизове тајне задатке, већ као мали деловао сам му као савршен материјал за СКБ-овца. Михиз је био опасни заговарач крилатице „ко ће кога, него свој свога“ јер му је деловало да нема боље особе за праћење и опструкцију иницијативе да Добрица Ћосић не добије Нобелову награду, него да то буде млади Ћосић. Као данас да је било сећам се његове реченице, парафразирам, ‘нема веће књижевне интриге, него кад удари Ћосић на Ћосића’. Као што знаш, ево већ у младим данима идем стопама које сам захваљујући служби почео да газим за мојим презимењаком, тако да сам као и он самог себе поставио за председника, додуше једне мање организације, такође поприлично тајанствених циљева у књижевности.

Имао си увид у Архиву СКБ. Тамо, под документом ДоЋос 9а стоји да је Ћосић био комесар у чети која је требало да, пре него се оснује Агитпроп, пронађе сребрни прибор краља Петра Млађег, на Авали. Је ли тачно да је овај прибор тражила лично балерина, жена једног од Титових генерала? Која је судбина тог прибора?

Информације до којих сам дошао након што смо у просторијама Архива СКБ-а сребрним прибором на тајној вечери прослављали остварење једног од највећих креманских пророчанстава, да ће Србију избавити човек који има исто име као и место из којега долази, када је Милић од Мачве сребрним ножем урезао у остатке пергамента, последњој сачуваној ролни на којем је иначе писано Мирослављево јеванђеље, уписао датум тоталног краја Српског националног идентитета назвавши то „продором срећних и ружичастих људи у свест јавног мњења Србије“. Учинило ми се да на сребрном медаљону утиснутом у порцелански сталак за кувано јаје, а на којем су била три јаја која представљају јединство Срба, Хрвата и Словенаца, који се налазио десно од Миломира Марића, стоји утиснут грб Карађорђевића. Марић ми је те вечери открио шифровану поруку ДоЋос 9а – „Долази Ћосић девети архимајстор“.

Давичо, након борбе са традиционалистима у поезији.

Чуо сам како је у једном залуталом писму Марку Ристићу, стигла опаска Оскара Давича да се не слаже са тим да Добрица назове будуће одељење за Агитацију и Пропаганду – Радио Милева. Зашто је Давичо овако реаговао, шта кажу твоји извори?

Ма Давичо једноставно није могао да пређе преко једног скандала који се десио у СКБ-у. Једном приликом Давичо се јако заљубио у извесну Милеву, кафе куварицу, с којом је општило све што се икада звало чланом у то време (што Давичо није знао). Међутим, десило се то да је до Давича стигао глас (из непроверених извора) како је Милева у просторији из које су пуштане сирене и разглас у случају узбуне од откривања тајних одаја од стране страних плаћеника, у стискавцу са извесним Д. Ћ. случајно стиснула дугме за укључење разгласа. Том су догађају, наводно, сведочили Б. М. М. Б. Ц, који су бацили опаску како добро ради разглас који никад нису имали прилике да чују. С обзиром на ту алузију на радио разглас, овај Добричин предлог био је чиста провокација Давичу јер га није сматрао правим комунистом.

Давичо и Ћосић су били најбољи пријатељи све до пада Леке Ранковића, на Брионском пленуму. Је ли тачно да се Давичо није изјаснио против смене друга Марка јер се константно смејао на фору Коче Поповића да је оток добио име по лосиону за после бријања, да није могао руку да дигне?

Тачно је то. Због тога га је Ћосић увек осуђивао, сматрао је да један прави комуниста мора да остане имун на опструкције које долазе са стране. То му је вратио са Милевом. Својевремено се у Музеју Мимара могао наћи рукопис песме Оскара Давича „Бриони“, у којој говори о настанку имена по причи Коче Поповића, али тај је рукопис нестао и до данас нисмо ушли у траг оригиналу.

Негде сам чуо да је Ћосић почео да пише „Сеобе 3 – унук Вука Исаковича у чети војводе Уроша Дреновића“, али је на машини промашио па лупио Д, што је видео Михиз и охрабрио га да ипак назове дело другачије, што је Црњанског бескрајно забављало када се вратио у Југославију?

Поседујем доказе да је Црњански у ствари украо свеску са цртицама, тезама и идејама за „Сеобе 1 и 2“ од Ћосића приликом једне свечаре на Дедињу. С тим доказима ћу изаћи у јавност када она буде спремна да прихвати истину, пошто тренутни Црњанскисти владају књижевном истином у Србији. Ипак, Михиз је благовремено упутио Ћосића да ипак дело назове Деобе, иако је овај хтео да се освети Црњанском, тако да смо добили дело немерљиво веће него што је Црњански икада написао. О томе ће се још причати.

У изгубљеним мемоарима Светозара Вукмановића Темпа стоји да су у СКЈ хтели да искључе Ћосића, а не Ћопића, а да су касно уочили грешку. Има ли истине, ти би требало да си то проучио?

Ни једно дело није изгубљено док СКБ тако не одлучи. Мој задатак је био да прикупим сву компромитујућу грађу која не иде у корист Михизовој тежњи да Добрицу прогласи за најбољег Српског писца икада, као што је био присутан у процесу одабира оца нације. Жао ми је због Ћопића јер ми Ћосићи имамо традицију добрих односа са Ћопићима, друг са којим сам делио клупу у школи носио је то презиме, а и служимо се традиционалним партијским надимцима Ћоса и Ћопа.

Успорени Темпо, објашњава разлику између Ћосића и Ћопића.

Добрица Ћосић је, кажу легенде, Крлежи послао писмо које је њему оставио Драгиша Васић, где објашњава да је у ствари шпијунирао Дражу Михајловића за потребе гватемалске обавештајне службе. Зашто би Крлежа уништио ово писмо, ако знамо да га никад није вратио?

На Крлежу се никада није могло рачунати. Играо је за више тимова. Оно што је свакако мистерија у коју чак не смемо да задиремо то што су у том писму били детаљни описи Титових сусрета са Дражом. Опасност је у томе што је гватемалска обавештајна служба једна од најригорознијих у свету, јача и од КГБ-а, ЦИА-е и УДБ-е, те су сви наши канали који би омогућили да дознамо нешто више о том писму прекинути. Наше мешање у гватемалске послове престаје када је у суорганизацији са МАСПОК-ом нарушен српски интегритет. Од тада, настојимо држати се даље од њихових послова. Оно на шта сумњамо је да су и то писмо и Крлежин одговор заплењени у њиховим рукама.

Када је чула да ће Добрица Ћосић постати отац српске нације, да ли је тачно да је Десанка Максимовић одбила да јој буде мајка, јербо је Ћосић био ожењен?

Десанка је имала страшан проблем што јој је Добрица често говорио у ноћним дружењима у парку Мањеж: „Ој Десанко, моја десна руко“. То је њу ужасно погађало јер је осећала да је Добрица не поштује и да је гледа као објекат, згражавајући се на помисао колико се Добрица окреће десници. Због тог осећаја да би то народ могао протумачити погрешно, одлучила је повући се из те приче.

Председнички избори 1992 (илустрација, није се десило!)

Распадом Источног блока, Запад је одлучио, бацањем коцке, да на челу државе буду писци, као у Чешкој и Словачкој. Да код нас то није постао Добрица Ћосић, писац, да ли је тачно да би то, у случају извлачења сликара, постао Милић од Мачве, а у случају глумаца Данило Бата Стојковић?

Права је истина у томе да је запад хтео да постави тада већ политички активног Бату Живојиновића. У пријавном формулару стајале су Батине улоге из филмова. Када су Амери видели број битака, помислили су да је у њима Бата заиста учествовао. Тада су одлучили да доведу неког хуманијег на позицију и да то буде писац, надајући се мирном распаду земље као у Чехословачкој. Бата љут на ту одлуку одлази у Кину и користи своју популарност да преко кинеске тајне службе преокрене ЦИА-ине мирнодопске намере. Када је то успело, нико није смогао снаге да са тим подацима изађе у јавност, тако је легенда о Бати остала вечна.

Крајем прве деценије двехиљадитих, појавила се хакерска патка да је Ћосић постао нобеловац. Ти си руководио истрагом – шта сте установили, ко је био виновник ове преваре и са којим циљем је то урађено?

Морам да те исправим, није то била хакерска патка, него су они дошли до тајних података који су исцурели. Права истина је та да је Ћосић добио Нобелову награду, али је то наишло на велико негодовање од стране Медлин Олбрајт, Хавијера Солане и Весне Шкаре Ожболт, који су лобирали да се то признање поништи и додели Томасу Транстремеру. Тај антисрпски лоби деловао је јако брзо и моћно, тако да је Ћосић свега петнаест минута био званични нобеловац. Та вест је толико одјекнула да је чак и популарни певач Синан Сакић честитао Ћосићу са песмом „Минут, два“. Све је урађено да би се затро српски род, да би нас нестало и да се не покаже колико смо велики народ са два нобеловца. Да могу, одузели би нам и Андрића. Велике се ту издаје воде, а ја ћу расветлити случај Ћосић у скоријој будућности.