СРЦЕ

Какво чудо,
Тај вид и срцу бљесну
Оштро, кад га брига
Мори, да каже,
Да je у пратњи
Још дугих дана,
Храбра захват дара.

Да једино буде
Тако лед ликом смион,
Да се диви том ставу
И верном свако,
Ко није га срео
Или стекао.

Да је непролазна
Вештина у делу-
-јер постоји,
Док се право тог духа цени.

ДАР

Узела је хрид
Са вагама-
-вели пазух.

Са њега спорове
Једе неживе

Јер је давно то било,
Кад га је растегла.

СОФИЈА

Чује се поздрав-
-пуне су у мрамору
Тога њене руне.

Дуго пажња к небу
За облаком криво севну,
У жамору беса олтар,
Ваљда, небо опседну.

Унутар ње су звери.
Одраз што чува у стези
Пратња је света,
Увек њу, обузет, весели.

У њу се провлаче оштро,
Што би вратили бегом.

Свој поклик и кушања
Здрављем би јој пали
Суви, низ око.

Стану сузе тврдо,
На што тајне тихе,
Буде у недру
Њеном, поглед
И крпљења силе.

Овај први њено окриље,
(Кад настане дремеж)
И весеље куне,
Заштиту отме себи
И за стране безумне.

НЕМОЈ…

Немој- из босог гласа,
Ког си ме спасла-
Само немој.

Овде га спази
У одаји таласа,
Из ког мори
Мени венце и шкољке.

И плази се, из дубина,
Да буде мном,
Ал немој, до излаза.

Посета: 170