На копну

Боја камена објављује садашњост љубави
боја дрвећа њено истовремено постојање у волим
и волећу —
у томе се састоји њено стрпљење
њен страшни суд. Одлазимо,
у наслеђе нам оставља превише плаветнила.
Ипак, нећу се плашити
шта ћу осећати сутра
кад уместо линије дланова
затекнем удолине, вољу таласа.
Светлост доласка и светлост одласка
образују мреже,
оне падају меко
преко стена-ћутања и крошњи-утеха
а остављају дубоке урезе на кожи
оних који крећу у сретање
који рашчлањавају светлост на боје
у потрази за њеним пореклом
и говоре: све нам је потребније
и све болније
небо.

Светлост

Ослањамо се на ову видљиву светлост
како дан одмиче полако према њему савијамо рамена
она памте нагибе дана
а заборављају себе у тежњи
да увек буду ткиво прожето одговорима:
постали смо кост-мишић-светлост.

Себе или своју сенку тумачили смо
као ступњеве близине – поглед, прозор,
зид, његова неравна површина, храпавост.
Око нас се уплитала светлост у чворове
у нама стварала слике.
Један чвор – љуспе креча, други чвор – прошлост камена:
призори који указују да сам ово још увек ја.

Враћамо их одакле смо их узели
поклањамо сваком свитању, сваком свитку
одатле ћемо моћи поново да их тумачимо.
Износимо напоље мрежу светлости
и њен улов – оно што је било (наше).
Као љуска ораха и као језгро
стоје трајања једно до другог,
видљиво и невидљиво.

Све раздавши погледу, прозору,
зиду, његовој неравној површини, храпавости
остајемо само ткиво
постојимо
као питање и одговор
сиромашни видљивом светлошћу
ње као да нема и зато
се сада ослањамо
само једно на друго.

Посета: 141