КУМИНА СЛАМА
                              Милици Ћуковић

Зашто читам поезију од малих ногу
знам од када ми је величина стопе била 29.
А са 29 година су ми порасле песничке длаке,
које сам уплела и одсекла,
положивши их у гроб успомена
на дну кутије за ципеле.

Моја забезекнутост над светом
расла је с количином прочитаних песама,
али свака моја песма
држала би свет на својим плећима,
док се ја увучем мало у њега,
као у пужеву кућицу,
одремам и попијем чај са кумом,
па поново изађем из њега да му се чудим
и носим на леђима као дете огромног медведа.

ЧИГРА

Нема ништа лепше од осећаја
Да је твоја егзистенција важна.
Да није свеједно колективу
Ако скочиш у реку,
Неко те утуче каменом по лобањи
Или закопа живу.

Бити плесачица
Која прескаче алеје висећих вртова,
Пењући се ка врху палате.

Бити део опходне поворке
Лазарица, краљица, додола.

Бити део свите сахрањене
Са преминулим краљем у долини Тигра.

Кад год помислим да нестанем,
Мисао о томе да сам део заједнице
Спасоносна је смола
Којом се затвара рана на кори когита

И поново постајем чигра.

ПРОСКИНЕЗА

Био је свечани бели дан,
Прозиран и лишен боја.
Кренуле смо у опходњу,
по други пут испуњене
жељом за љубављу,
отворених дланова,
у ланеним кошуљама,
да кружимо око села.
Постајемо гора, вода и ружа.

Нико нам није рекао
Да трећег пута не може бити.
Кренуле смо у опходњу,
Јер нам треба белих дана,
Вуна, храна и где ћемо љубав снити.
Нису рекли, а знали су,
Трећег пута неће бити.

Нису рекли, јер им треба
Брашна, сунца и кишице.
Нису рекли, остале смо
Гора, вода и ружице.

Други пут сам у поворци,
У трећој бих угледала лице.
Нисам знала да се срце
Буди са печатом царице.

Било је око свечане поноћи,
Одевене у пурпурне боје.
Изболе смо наше очи
Све због петље царског веза.
Наш пут више није стаза,
Судбина нам проскинеза.

БРВНО

Погледала сам у пучину Дунава
И помолила се.
Молитва се распршила
О хридине неке стене,
О таласе ударене веслом.

Погледала сам у реку
Кроз рушевине
Неког древног храма
И помолила се.
Стубови, окрњени молитвама ветрова
Приљубили су се уз моју молитву
И претворили је у лозицу ладолежа.

Из твог срца извадише брвно,
Из мог ока два мала бодежа.

ЛАВАНДА

Постоје мироточиви људи,
Који се посвете када их сасеку
Као када из изгаженог цвета
Почне да се шири мирис,
Или када расечена коприва
Пусти благотворни помаз.

Има и људи из којих се,
Када их посеку,
Шири мирис стајског ђубрива.
Крв је њихово свето уље,
А споменик у бронзи – кенотаф.

Посета: 299