Ако узмемо да се људи повезују око оних ствари које имају поенту, онда је Поента управо та повезна тачка око које желимо да умрежимо најсвестранија знања, вештине, искуства, мудрости и уметничке вредности. На том путу свеобухватног обгрљивања поенте, овога пута сусрели смо се са нашим и вашим професором, књижевником и писцем Слободаном Владушићем. Понекад се може учинити да су одговори на нека питања подразумевана, понекад да су нека питања неразрешиве мистерије, поготово када су то она питања и одговори који су вам од посебног значаја када сте ви тај млади човек који потражује изворе који оснажују или демистификују смислене и узалудне напоре. На нека од питања која се тичу управо младих, који су највише у фокусу нашег портала, освануће пред вама неподразумеване и истините речи једног од најистакнутијих писаца средње генерације и искреног пријатеља младих интелектуалаца.

Поред великог броја одличних професора, постоје на катедри за књижевност и неки професори чија смо предавања слушали само зато што су била обавезна. Још нисам чуо да постоји неко ко се не сећа Ваших предавања и честих дискусија са истих. У чему је тајна?

Пре свега, имао сам срећу да као студент слушам предавања неколико врхунских професора, који су оставили јак утисак на мене. Издвојио бих професорицу Бојану Стојановић Пантовић, на чијим смо предавањима из Словеначке и Хрватске књижевности почели да тумачимо прозу и поезију, затим професора Миодрага Радовића који нам је предавао Светску књижевност, као и Бору Маринковића, професора Српске књижевности XVIII века. Њима бих додао и професоре Славка Гордића кога сам упознао нешто касније, као и Саву Дамјанова који ми је такође пуно помогао. У сваком случају, искуство студирања ми је помогло да уобличим своју предавачку ,,поетику”. Ево неколико принципа којих се држим: прво, предавањa треба да буду интерактивна; друго, да професор студентима не преноси само знање већ на предавањима експонира целокупну своју личност; треће, студије књижевности не треба да нас удаљују од света, већ сасвим супротно, да нас чине ближим свету. Зашто и како? Па тако што тумачење књижевног дела треба да се настави у тумачење света. Што се тиче оних студената којима се мој приступ књижевности није допадао, њима сам увек прећутно допуштао да не буду на мојим предавањима.    

Као професор сте често у контакту са будућим академским грађанима. Колико међу њима постоји памети?

Мислим да би уместо ,,памети” требало пре говорити о интересовању. А ту се ствари не мењају: има студената који су заинтересовани и студената који су незаинтересовани. То је легитимно, мада се увек може поставити питање зашто неко студира нешто што га у суштини не интересује.  Књижевност, наиме, није квалификација која сама по себи доноси неку велику материјалну добит. Проблем настаје приликом запошљавања: некада неко ко је незаинтересован добије посао пре некога ко је био много бољи студент. То нажалост иде на рачун директора школа као и феномену страначког запошљавања, где се покорност више цени од талента и знања. Све је то изван моје моћи и ја ту нажалост, не могу пуно тога да променим. Међутим, мислим да све ове друштвене аномалије не могу бити алиби за талентованог човека да дигне руке од себе самога или да постане олош. Не постоји никакав ,,нормалан” живот: постоји само борба. А они који су најбољи треба да се боре уз помоћ онога у чему се најбољи: талентом и знањем.

Видите ли перспективу у младим писцима? Колико су млади заступљени и какве су им шансе у књижевном животу?

Перспективе има за оне који су најбољи. Тако је било увек, тако је и сада. Сматрам да неко ко је талентован и ко је посвећен писању може да успе у Србији. Не треба заборавити да ова земља има и развијено тржиште књига, што значи да се књиге купују и читају. Самим тим, писац нешто може и да заради. Верујем да је могуће писати књижевност која припада истовремено и публици и тзв. стручним читаоцима, односно критичарима. Често се чак деси и то да је неки ,,обичан” читалац талентованији од неког критичара, али то је већ друга тема. Оно што не волим то је када млади писци покушавају да изокола дођу до тзв. успеха. То значи да су спремни да своју књижевност идеологизују и да своје присуство у јавности идеологизују. У конкретном случају то значи да служе идеологији мултинационалних компанија јер је то реална моћ у Србији. Уверен сам да то није само знак малог формата, већ и знак недостатка или ограничености талента. Наиме, ја и даље верујем да врхунска књижевност тражи писца који има увид у целину света или бар томе тежи. Иделошки опредељени писци су по природи ствари писци скученог духа и скучене перспективе.

Творац сте првог сајбер романа у Србији. Пре две године учествовали сте на Новосадском фестивалу књиге у необичном онлајн формату због пандемије. Колико је све у вези с овом пандемијом утицало на књижевност и колико смо заиста постали зависни од сајбер света?

Мислим да смо у великоj мери постали зависни од интернета. Довољно је да одете у било који ресторан или кафић па да видите како људи сурфују на својим смарт телефонима или су онлине на друштвеним мрежама, чак и онда када нису сами, већ се налазе у друштву. То је занимљив феномен: поред реалних пријатеља који се налазе ту, око нас, људи бирају виртуелне, који су присутни само кроз текст, стикере и емотиконе. Самим тим, ако неком човеку одузмете телефон или га оставите без интернета, онда тај човек готово да више не зна шта да ради са собом; постао је зависник. Зато можемо да говоримо о дигиталној тамници, односно о томе да људи пристају на то да буду зависни од интернета и дигиталног света и да онима који им све то обезбеђују дају заузврат на чување све податке о себи, па и сав свој новац. Мислим да то није без последица: интернет је нека врста уцене. Ако желиш да остане онлајн, мораш да нас слушаш. Велики број људи пристаје на то да буде послушан, да би остао онлајн. И тако постаје роб.

Књига је, са друге стране, нека врста ироније интернета. Посебно то важи за старе добре књиге са корицама и страницама између њих. Зато их се никада не бих одрицао, иако сам лично, окружен екранима и мониторима. Док читамо, као да се измештамо изван света, у неку позицију одакле можемо да тај свет боље сагледамо. Књижевност није, као што сам казао, ескапизам, већ начин да будемо присутнији у свету: да видимо свет у тоталитету, а не само кроз екране.

Рекло би се да је Црњански један од писаца који је на Вас оставио велики утисак. Недавно сте добили и награду „Бескрајни плави круг“ коју додељује Матица српска. Шта бисте рекли младом писцу који би Вам се обратио као свом узору, колико би било места за зарезе?

Да будем потпуно искрен, не бих волео да било коме будем узор, довољно је да неко поштује оно што радим и пишем. Ако смо личности, онда је свако од нас јединствен, што значи одређен јединственом животном причом. Са друге стране, тешко је саветовати некога, чак и ако га добро познајете. Често се деси да савети младом писцу после неког времена изгубе своју чар. Тада подсећају на отворену минералну воду – просто речено, изветре. Много више верујем у зрачење личности које није посредовано речима и саветима: гледамо, слушамо и осећамо како из неке особе зрачи јединствена личност. Не копирамо је, али нешто од ње научимо: да свако од нас, ако је личност, има свој животну причу и да треба да је развијамо сами. Другачије не може. То међутим, не значи да смо сами на овом свету и да су сви људи који нас окружују нека сметња. Напротив, у једном тренутку ћемо закључити да смо окружени другим вредним личностима са којима можемо да размењујемо искуства и за које можемо да се боримо, као што би се они борили за нас.

Нови роман Слободана Владушића “Омама”

 

У разговору са једном рођаком, која има позамашну кућну библиотеку, сазнао сам да не чита домаће ауторе јер је, како каже, све то што они пишу проживела кроз све ове године и да нема снаге да то чита и у књигама. Како бисте протумачили такву ситуацију код читалаца, који су сведоци свих дешавања у последњих тридесетак година? Да ли то утиче и на младе да мање читају домаће ауторе?

Нисам сигуран да млади мање читају домаће ауторе, будући да могу да наведем десетак српских писаца који су у стању да продају десетак и више хиљада примерака својих романа. Што значи да су читани. Али тачно је да постоје читаоци који не читају домаће ауторе. Особа коју сте споменули у Вашем питању ми је занимљива због тога што она сматра да зна о чему пишу људи које не чита: не знам само како јој то полази за руком. Претпостављам да је у питању неки други разлог зашто не чита домаћу прозу, а не тај који је експлицирала. Што се мене лично тиче, иако бих могао да одговорим на ваше питање и да разјасним тај феномен, морам да признам да сам мало незаинтересован за то: нека се тим читаоцима баве писци које читају. Проблем је у томе што су за те писце, српски читаоци само безлични купци романа из недођије која им обезбеђује 0,1 % прихода. Па онда толико времена и посвећују тим читаоцима и њиховим бригама. Али то већ није мој проблем. Што се мене тиче, ја се бавим српском књижевношћу, али читам и домаћу и светску књижевност и не видим ни један паметан разлог зашто бих бирао између једне и друге.

Како бисте описали данашњег младог читаоца? Можете ли наћи заједничке црте студента књижевности данас и оног пре појаве друштвених мрежа?

Вероватно је да су људи прилазили књижевности са више страсти у време док није било телевизора или касније, интернета и друштвених мрежа. Разлог је једноставан: конкуренција је била мања. Данас, сасвим сигурно има мање људи које занима пре свега књижевност и то не само због дигиталне конкуренције, већ и зато што се млади људи данас нерадо одлучују да упишу неки факултет који не верују да им гарантује високе приходе након школовања. Знам људе који воле књижевност али уписују психологију, јер је то на први поглед исплативије. Нисам сигуран да је то баш тако, али добро: свако себе најбоље познаје. Лично, верујем да ће увек постојати известан број људи који ће књижевност волети као што се воли прва љубав. Питање је само да ли ће ти људи давати тон разумевању и улози књижевности у времену које долази. 

Под Вашим менторством покренут је часопис „Нови полис“. У којој мери сте под утиском текстова студената који пишу за „Нови полис“?

Историја Новог полиса је мало компликованија, али и конспиративнија. Сајт је покренула неколицина људи, а међу њима сам био и ја. Ту бих се зауставио – ко су ти људи није важно. Важно је да је Нови полис пројекат који није био активно финансиран ни од стране државе, ни од стране страних фондација. Платили смо га ми сами. И на то сам врло поносан. Сада су сајт наследили неки моји пријатељи, који су случајно били и моји студенти. Ја сам врло задовољан како га воде, али више немам удела у уредничком послу. Што се мене тиче, важно је да Нови полис живи. То је потпуно јединствен сајт на српском интернету и док постоји, значи да постоји и једна група младих интелектуалаца која још увек може слободно и безинтересно да мисли о овом свету. Зато ми је увек драго када могу да на сајту прочитам текст неког младог и непознатог човека.

Да испред себе имате групу управо свршених студената књижевности, који крећу у неизвесност коју носи тај животни позив, којим речима бисте им се обратили? Коју поруку бисте послали младом писцу?

Незахвално је делити савете и слати поруке. Млади људи ће свакако и сами видети да свет у који ступају није праведан свет. И то не важи само за Србију, већ и за свет у целини. Андрић је на једном месту казао да је током окупације у Београду, имао два циља: да остане жив и да остане човек. Ја мислим да то важи за све окупације. Када сам завршавао факултет, ја сам знао да пишем књижевне критике и добијао сам хонорар за то. И тако, када сам дипломирао, позвали су ме да будем уредник критике у једном београдском књижевном часопису. Пристао сам и живео сам три месеца у Београду. После рата 1999. године, показало се да ја нисам човек за тај часопис, нити су они друштво за мене. Просто речено, нисмо били на истим странама. Мени је било стало да останем човек, а мислим да су они гласали за преживљавање. Али то није више толико важно: наставио сам да пишем текстове и када се отворило место за асистента на Одсеку за српску књижевност, моја библиографија се пружала на две странице А4 формата. Срећом, то је било време у коме су се текстови још увек читали, а не бодовали. Шта је дакле, поента ове приче? Ако хоћете да нешто добијете од света, морате да имате нешто што бисте му дали заузврат. Морате дакле, да овладате неким вештинама, морате сами да развијете свој таленат, ако га имате, наравно. А за то сте сами одговорни. Знам да ово што пишем није популарно, знам да људи воле да читају другачије реченице, али дубоко сам уверен да ствари стоје управо овако. Зато је битно студирати оно што збиља волимо, јер само тада можемо да то што смо изабрали живимо. За мене, рецимо, књижевност ни сада није посао, већ просто начин живота. И заиста сам срећан што је тако испало.

Коју књигу бисте препоручили нашим младим читаоцима?

Углавном се не одлучујем да делим препоруке за читање, јер су моје препоруке, да тако кажем, персонализоване: морам да добро познајем човека да бих се осмелио да му нешто препоручим. Међутим, не бих хтео да вас изневерим, пошто сам чуо да је ово ваше традиционално питање, па ћу ипак да препоручим две књиге, тачније два романа: то су Зебалдов роман Сатурнови прстенови и роман Петроград Андреја Белог. Први је роман с краја 20. века, а други с почетка. Оба су ремек дела.

Интервју водио: Милан Ћосић