Довољно је да прочиташ само шта гладиоле кажу:
сутрашњица је најобичнији ормар
и у њој нема никаквих вести о нама
осим предвиђања која су успомене
рашивене мољцима, извијене у стакло
посађено и калемљено на северу лагуне, где седмоструки архипелаг трепери као крљушт
ти, ти најбоље знаш како су ми потребне шкрге
за наш раскошни пасо добле у мртво подне
кад ти се сенка плаши своје сенке и твоје шкриње мојих шкрипућих корака
док ми говориш: Хелсинки мислећи: Рашка; док припитомљаваш гриву прљавог деспотског мачета
и не слушаш како се жалим да је мени другачија нежност насушнија, другачије лето, другачије руке
оне што се не гранају ни из једног ормара ни из једног органа и немају мере
то нису руке, то су рукавице; то није срце, то је похарани град
из чијих рањених свитака мукло извиру шкорпије
и увек их је најмање две и обе личе на мене само са другим разлогом
и скоро увек без повода. Али никад без крви
помешане са кокосовим уљем на ком се прже шкољке.
Чиме се ове ноћи мажеш рушевино?
Док причаш да ниси гладан и причаш да су сви сити мојих запаљених таласа; То ти је грчка ватра; то ти је обећање.
Одакле ово кипи? Ова смоласта пена која ти везује црева
која ти прави ћилибар од недодирнутог тела
опет на неком јонском острву пуном повратка
опет на погрешно место опет са погрешним ветром
луцидне артерије. Отвори поново књигу најдужим ноктом
огреби један акростих и реци: Ја више ништа не значим води
и могу жедан да исцурим низ њу
да се разделтам у три језера, у једно море, у пола океана, далеко од шума
назад до једне немогуће Мораве, тринитарне, разваљене у земљу коју се мучи да омеђи
затворена у елипсу, у ирационалну параболу, у немогућу загонетку о шибици и ноћи.
Прескочи ово сенилно разгибавање. Овде се санира рукопис твог најдревнијег потомка
равнољубавничког, тебиподобног; ово није грешка пете реке из раја
ово је судар два понора која ти именујеш
ти знаш да твоје име значи рат; ти знаш да твоје име значи брига; ти знаш да моје име значи љубав.
Теби говорим: Остани.