Година 1917, тридесети дан месеца маја, Јонско море, негде код Крфа

Попут утваре што лебдећи не дотиче тло, под окриљем мртве ноћи, плови брод. На прозору скромне собе, један путник бди – Мирноћа ова не слути на добро. – помисли, загледан ка уснулом хоризонту – Можда се море спрема да се обруши на наше умрле животе, ништавилом саздане. – оболелу мисао прекиде сенка, бљеснувши у мраку. Застаде за трен, у том призору противречном, па настави:

– Те патње и страдања, ипак тако познате,  она пуста и израњавана земља, чини се слутњом за нека даља поколења. Човекова судбина, то је тамница, што гуши својим безнађем. Све се некако увек понавља, сва надања и срећа, завршавају на истом губилишту. Ма ко сам ја у ствари? Само песник, син неба, сабрат албатроса, уморан и спутан напорима сопствених окова. – овде застаде, те оде на починак.

Обавијена магленим велом, простираше се пољана, искићена травом. Учини му се да из ње, као кринови, ницаше бели гробови. Њихов распоред, ширећи се недогледно, пробуди нешто неизрециво и нејасно. Осети затим нечији поглед, подигавши главу, угледа очи добро знане. У њима нечега сетног и недоречеог, исијаваше нијансе. Наједном зачу шкрипу мермера, гробови се отвараше. Место авети, у грчевитим врисцима из њих, излажаху пацови. Цео призор изнедри тон горког задаха пропасти. Згрожени путник, затражи утеху у очима оним, из њих тецијаше крв. Толико беше занесен, да не чу страховити прасак торпеда, устремљеног на брод. Оста утопљеник сопствена кошмара, даривајући га амбису тамном.

Година 1945, дан и месец непознати, негде у Београду

– У шта се ово претворило? – помислио је човек у ноћи, што се кретао улицама уским – Врхунац свирепости људске, због чега? – наједном је добио утисак да му је неко иза леђа. Окренуо се нагло, са руком за појасом, није било никога, само му је благи ветар помиловао косу, те је наставио:

– Збиља, после толико мука и страдања, сатраће свој својега, само због идеја. Како ће судити томе нека друга времена? Све те наше замисли, изобличене биће… Или неће? Напослетку ће се две звери прождрати. О коби проклете! Само да ми је са њом да се сретнем, да одемо негде далеко, где је ово само у замисли луда и изопачена човека. Њене усне и мирис косе, знамење су свега за чим чезнем. – кретао се ужурбано, све ужом улицом, пуштао је осећају обећане среће да га води. Одједном је зачуо све ближи бат корака. Осврнуо се и угледао два црна мантила како су му се приближавала, док су друга два опкољавала са стране. Пошто су га без речи разоружали, један му је заповедио:

– Пођи с нама.

Кретали су се отегнутим и бучним корацима, заробљени је осматрао лица непознатих, тражио у њима нешто, само њему знано. Стигли су до цркве, што је подсећала на рушевину далеке прошлости. Унутра му је пажњу привукла глава аждахе, поштеђени део фреске. Чељустима  својим одавала је агонију паклених мука. Остао је недомишљен у црним и црвеним тоновима. Луч из лампе на столу обасјавала је обрисе лица, левог ожиљка што је седео за столом. Један од црних мантила му се обратио:

– Друже мајоре, то је он. – мајор је оштро осмотрио доводеног и упитао га:

– Ти си дакле, официр Драже Михајловића Мутимир Петковић, од оца Владислава Петковића Диса и мајке Христине? – доведени је само потврдно климнуо главом,  мајор се тријумфално-иститивачки удубио у очи доведеног и одсечно наредио осталима:

– Водите га у подрум.

 Официр Мутимир погледао је  ка своду, те је изустио једва чујно: – Нема Њега… – убрзо се стопио у неодређено заносној игри мрака и сенки, где му се сваки траг утопио.

Епилог

Из пепела београтског Архива, зграде изгореле 1961. године, испливала је једна хартија. Аутентичност рукописа на њој никада није доказана, као ни идентитет записивача.

Мајоров запис

Дана 3.3.1950. године, допутовах у Москву. Другови са врха рекоше, да се ради о строго поверљивом задатку, што ме помало плаши. Већина мојих сабораца баш тако и неста, само их послаше на дужност и више их нико не спомену. То је нечувено, ипак се ми одрекосмо свега за добробит других… Или бар тако веровасмо? Дошавши овде, реших да се негде одморим и склоним од московског кијамета. Како не хтедох никоме да привлачим пажњу у центру града, упутих се ка улици на периферији. Стигох до неугледна бирцуза “Кры́сы”, где већ на улазу осетих нелагодност. Крвави погледи пратише ме, кроз маглу од дуванског дима, све до места у ћошку. Од мусаве конобарице наручих вотку, када стави чашу на сто, опазих прљаву марамицу. Гурнух је прстом, тек тад приметих на њој нечији лик. Проклета била радозналост, што ме нагна да боље осмотрим цртеж. Подигавши је, угледах њега, ни сам не знам како. Стрељаше ме два ока официра Мутимира Петковића, што се налазаше на њој. Не попих пиће, одмах истрчах из оне јазбине. Нисам верник, ипак почех да верујем у зло. Њега сами саздасмо, хранисмо га сопственим месом, а појисмо крвљу. Све у шта веровах, сада се необјашњиво пољуљало. Осећам како се обрушава на мене, заударајући неиздржљивим смрадом труљења.

Мајор Народне ослободилачке армије

 О.Ф.

Филип Пајкановић