Често се не препознајем у огледалу. На први поглед заиста смо идентични он и ја – ја који са друге стране глатке површине тражим доказ да нас је заиста двојица; он – који нијемо и дослиједно прати сваки мој покрет. Ни један од нас не открива тајну.

Осјећам их. Долазе… ни сат времена није прошло, сунце је сијало и ја сам свијет удисао; грлио га. Згрушани у постојању надвијају се нада мном облаци и нема свјетла. И оно је шкиљаво и хладно. Или си их можда ти пожелио? Ти што склањаш поглед, а знаш да од мене не можеш побјећи. Кажи слободно? Ако међу нама постији разлика, ко је за ово крив?!

Разумјеш ли? Морам јер сам пристао… да се нађем са њом. Смијешно је што кажем пристао јер сам је ја позвао, иако никад не бих рекао да сам заиста ја то урадио, бар не у ономе смислу у коме људи свјесно бирају да учине нешто. Да ниси можда ти био тај који се одлучио за тај корак? За тај позив и вечерашњи сусрет који, ево, радије не бих обавио. Не? Ипак сам ја?

Јасно ти је због чега тако дволично дјелује сваки мој сусрет са познатим лицима. Знам да знаш, ниси ти много далеко од мене, тамо с друге стране, док окружен дружељубивом атмосфером и сам учествујем у разговору и планирању неких нових сусрета, а надам се да ипак неће поново десити.

Знаш ли шта је још у томе чудно? Знаш ли? Не? Чудно је то што знам да сам у том тренутку заиста желио све то. И њу, и то нешто у вези са њом што је ухватило моју пажњу те вечери, нешто због чега нисам могао да склоним поглед са ње. Ни сам не знам одакле та снажна и нагла привлачност коју сам осјетио у њеној близини. И ти и ја знамо да нам се ово већ дешавало. Лагали бисмо да се већ нисмо сусрели са оном излизаном фразом – љубав на први поглед. И тако, као вођен неком већом потребом, пришао сам јој и отпочео разговор. Расположен и отворен чак је и за плес замолио и на крају, импулсивно, позвао да се видимо поново. А сада, не могу рећи да сам сигуран да бих све поновио. Грозно је то што осјећам. Извини што те уплићем, али ти толико много подсећаш на мене. Толико много да сам спреман да те до краја окривим за ово. Јер, ко ће потврдити који од нас двојице истих у овој јебеној различитости прави срања, а који никада не би ни опсовао?

Идем сад. Морам је видјети. Макар да је уништим посљедњи пут. Или себе у њој. А можда и тебе. Лако ћеш нестати ако стакло разбијем. Али, гдје сам… не, извини, ко сам онда?

Остај ми здраво у својој двојности.