посланица лета (I)

о радуј се
указаће ти се у
злату у цвату у сјају

дан над данима
нада над надама
све тло и свет у светлу

лето, ужарено и свето
зенит живота зеницом ко струном
и зрелим телом, круном

заборави како се пати
усахле страхове сатри
славно разгрни сене

о радуј се, радуј се дану
осунчај чело у лету
ал’ изнајмљене сате врати

време стечено с истоком
ко варљива вода истиче
и западом пропада

посланица лета (II)

до балчака до чела нагризен напуклим мраком
до сржи где ништа држи празну буктињу
где пепео нема свој пламен
ни рђа своје гвожђе

мене који сам стрван без тела сејао сенке
жњео продоре ждрао време повраћао
сунца што сијају уназад
трулио вртовима

мене тврде пути тврђег пута злослутног мене
опскрбљеног глогом скрвљеног небулама
мене ког су празнине испљунуле
несвареног и проветреног

извела је из рупе као плодна киша црва
коров зла расађен у литанију лета
мене који сам тмине походио
сломио је сноп младог јутра

посланица лета (III)

сети се
ако будеш хтео
опет да запеваш

чаршије су ориле хармоније
румене ромориле арије
променило се није ништа

амире гласом вилениле
баште грајом шарениле
нису промениле ништа

говор стихом заменио
од певања душник пенио
нисам променио ништа

ако будеш хтео
опет да запеваш
сети се

створен си
за тишину
уклети песниче