Штедљиво наложена пећ у углу просторије испуштала је мешавину дима и пепела, ширећи тамне облаке. Седећи под кухињским столом, деца, занета игром, као да то нису примећивала.

Покушао је нечујно да се увуче у просторију, али шкрипа врата га је одала. Деца, жељна свог брижног оца, искочила су пред њега и док му се старија качила на уморна рамена, млађа му се окомотавала око ноге. Какав год проблем да је имао, никада није допуштао да га девојчице примете. За њих он је увек био стена на коју могу да се ослоне и чаробњак који би све урадио за своје принцезе. Набацивши осмех на лице обгрлио их је својим уморним рукама. Оне нису мариле да ли је он прљав или му се црте лица једва оцртавају од силне прашине, он је увек био њихов таја, савршен, ма какав да је. Данас је био уреднији него иначе, сређен, зализан, у својој венчаној кошуљи боје лососа.

Она је знала. Увек је знала. Тек касније, кроз живот, малене ће схватити да их она мотри и када није ту и да је један, макар најмањи, део њеног бића увек уз њих. И док су девојчице обигравале око оца, њих двоје су разговарали погледима. У очима му се видео делић пропуштене прилике.

Заједничким снагама ушушкали су неуморне ћерке и, одахнувши, вратили се у ону исту туробну собу у чијем ћошку је пећ једнако испуштала дим и пепео. Знали су да се за тренутак треба препустити тишини. Ценили су тишину и клањали јој се. Он је први посустао, дубоко удахнуо и испричао жени о свом предугом дану пуном шетње по канцеларијама и исцрпљујућих разговора са  комисијама. Више није знао ни умео даље, а циљ му је деловао стран. Како наставити и куда, када је све недостижно, а сваки напор узалудан?

Посматрала га је са вешто потиснутом тугом и уверавала га да мора да настави да се бори, не признајући ни себи самој да је она ту исту борбу одавно предала.