Тежина Лудовиковог погледа могла се мерити оковима који ће обавити чланке младог уметника уколико га поново буде изневерио. Већ ноћима сања како кнежеви поданици пружају руке и иду ка њему, спремни да му са леђа кожу одеру.
Моћни мецена није пристајао на компромисе, а још мање на оне који су се чинили као неизвесна инвестиција. У овај портрет уложио је много, а због проклете животиње дуговао је услугу цару Максимилијану који је умео да буде веома незгодан пословни сарадник. Леонардо свог покровитеља никада није видео срдитог као претходне вечери. Осетио је страх по први пут откако је ступио у савез са кнезом кога нису без разлога звали Црни. Ипак, наслућене могућности које би му обезбедио добро урађен посао биле су вредне сваког ризика. Импулси који ће ме одвести на губилиште, размишљао је кујући планове о реализацији загонетне слике. Најпре је требало да уразуми младу жену и помогне јој да осим вела са себе скине и страх због ког данима није успевао да јој се приближи. А онда – да је наведе да поново у наручје узме пргаву животињу чије овековечење ће му донети славу.
Цецилија Галерани била је срамежљива девојка неухватљивог погледа. И када се кретала у друштву изгледало је као да се досађује. Као да је сама на пустом острву. Леонардо се унапред бринуо како ће на платну оживети те очи које се никада нису укрстиле са његовим. Мањи изазов био је њен танани врат уоквирен црним бисерима откако је изгубила оца. Па чак ни усне које је поседовао кнез нису се чиниле као много више од неколико добро усклађених покрета четкицом. Очију се бојао, то је меланхолија коју није познавао и која га је истовремено привлачила и престрављивала. Чинило се да јој не смета што је сви, па чак и Лудовико, посматрају као неправедно донесен трофеј из боја. Леонарда је занимало пита ли се некада где је она у свему томе и брине ли је будућност грешне везе са кнезом, али брзо би одагнавао овакве мисли као неприлику у најави.
Излуђивало га је то што је господарила његовим сновима чим би очи склопио. Тада се трансформисала у бестидну жену преко чијих је интимних делова уоквирених црним платном падала само зеленкаста паучинаста постава која је, припијена уз тек развијено тело, наглашавала сваку облину. Њени нокти постајали су нестварно црвене канџе којима је додиривала кривине свог врата, гледајући директно у сликара чије је руке запоседао тремор. Деловало је као да је неким лудим ритмом занесена јер би убрзо почињала да се креће и њена до тада кратка коса падала је у слаповима преко нечувено огољених рамена. Црвени материјал који се затим појављивао на њеном телу једва би задовољио димензије крпа које су куварице користиле на Лудовиковом двору. Леонарда је највише узбуђивало то што је нетремице гледала у њега, понекад убрзано трепћући, због чега му се чак и када би је видео на јави, скраћивао дах. Ретко му се обраћала али увек истим молећивим тоном, као да је он крив због кутије у којој ју је све чешће сањао. Та слика била је најупечатљивија јер је кутија мењала димензије, па је Цецилија понекад седела на белом дрвеном поду са даскама тик изнад главе, а некада из стојећег положаја покушавала да пробије све блокаде око себе. Једино тада га је дозивала, пузећи на коленима према месту са ког ју је посматрао, али као да је временом заборављала његово име јер се почетно „да Винчи“ постепено мењало у „де Јан“. У сну никада није видео себе, али био је присутан и то су потврђивале жеље које су му ломиле тело и напори да младу жену исправи сваки пут када га је погрешно ословила. Ове ноћи, очи су га изневеравале јер иако је осећао да је поново готово гола пред његовим погледом, од блештавости њеног врата није успевао да формира јасну слику. Црне бисере заменило је огромно шљаштаво камење и Леонардо се питао како њено танано тело издржава тај терет. Покушао је да не гледа и да у сећање призове неку бољу фантазију, кад већ ноћима није успевао да их заустави. Терао је свој увек послушни мозак да га поново пошаље у пусто насеље које је подсећало на каменолом у ком је Цецилија између стена налазила неупадљиви водопад. Волео је тај призор јер су се њене беле руке ослобађале дугачких рукавица, а потом почињале игру којом као да су му предочавале места која су желела да буду изложена додирима. Мокра танка тканина која се приљубљивала уз њено тело изнова га је вукла њој, али није успевао да тамо закорачи из своје перспективе. Могао је само да посматра призор који га је разбијао на ситне комаде. Плес руку по влажном телу будио је све оне жудње које је годинама затрпавао пројектима и пословима. Као и из сваког сна до сада, у стварност га је враћао нељудски звук што је на јави детектовао као ломљаву из кухиње поред које је спавао.
Данас се појавила у плавичастој одежди прошараној пурпурним детаљима. Леву руку је заклањала стидећи се превијеног прста. Вишеслојно платно прикривало је изненадни ујед хермелина којим је јуче на двору отпочела масовна хистерија. Као и обично, избегла је његов поглед. Изненадна топлота која је запљуснула сликареве препоне, нагнала га је да Цецилији окрене леђа. Накашљао се и извинио што још увек није припремио боје. Наједном, учинило му се да са места где је седела допире смех. Изненађено се окренуо према девојци на коју је неколико тренутака раније оставио иза себе у покушајима да из кутије ослободи хермелина.
Смејала се грлено, гледајући га директно у очи, а из њеног наручја режао је тигар.