Не би наше залагање да промовишемо младе на порталу Поента било потпуно, да се не трудимо ширити информације о људима који су наши суштински саборци у идеји афирмације младих, на другачији начин и на другачијим местима. Ипак, пружити младима прилику, до које је можда и најтеже доспети, мисија је која нас обавезује на повезивање јер верујемо да је оно што млади имају да кажу и поруче изузетно вредно пажње. Једна од ретких која сваку прилику користи да младима уступи место у медијима је Леа Радловачки, новинарка, песникиња и наш саборац у промоцији културе, са којом разговори, хтели ми то или не, често некако заврше у форми интервјуа.

На новинарском небу једна си од ретких која се у једном репрезентативном листу бави питањем младих, на начин да афирмишеш младе који су стручни и успешни у разним сферама. Који је профил младих о којима си најчешће писала? Чиме се највише баве млади који су твоја тема?

Након урађених интервјуа са скоро 200 младих људи, и дајући им медијски простор како би рекли све што им „лежи на души“, дошла сам у ситуацију да ми је тешко да се сетим сваког саговорника и свих тих профила. Без обзира на то, овако „грубо“ речено, међу њима је било књижевника, музичара, сликара, хемичара, медицинара, програмера, спортиста, пољопривредника, дизајнера… Заиста се трудим да „покријем“ што више бранши у којима има младих успешних или једноставно по нечему другачијих младих људи у нашој држави.

Са каквим си се све проблемима сусретала од како водиш „Твој лист“ и на који начин си успевала да их премостиш? Који су најлепши тренуци?

Кад уређујеш омладинску страну и радиш овако лепу ствар, онда има баш мало проблема са којима се сусрећеш. Највећи проблеми, а и једини, с којима сам морала да се „борим“, мада више да им се некако препустим, јесу изненадни огласи које наш лист објављује, па због тога „Твој лист“, као и неке друге специјализоване стране, морају да сачекају неки други дан за објављивање. Што се тиче лепих тренутака – сваки разговор са младима доноси неко ново искуство, познанство, неку нову лепу и инспиративну причу. Али најдражи су ми они тренутци који уследе након тих интервјуа, нарочито кад видим докле су сви ти моји саговорници догурали и на који начин су испунили или још увек испуњавају своје снове. Такође, било је и момената да су неки од њих, након интервјуа за „Дневник“, освајали и остале медијске просторе у Новом Саду, Војводини, па и Србији.

Леа Радловачки – Фото: Слободан Шушњевић

Када се осврнеш, какве резултате је остварио „Твој лист“ у претходним годинама?

Рецимо да су неки од резултата наведени на крају претходног одговора. Јер мени, као новинару, успеси мојих саговорника веома су значајни, нарочито што сам и сама део њихове приче. Кад је реч конкретно о страни „Твој лист“, најзначајнији успех је тај што постаје препознатљив међу младима.

„Дневник“ је некако твоје природно професионално окружење, врло си активна и на друштвеним мрежама, но које је окружење у којем се осећаш најкреативније?

Мени новинарство није само професија, већ и начин живљења, ако могу тако да кажем. О новинарству не размишљам нужно као о послу, већ о нечему што ме само по себи мотивише и покреће. Самим тим, најкреативније окружење ми је оно у ком су ми сва чула активирана, а то се дешава у стану, на улици, на неком конкретном терену, у продавнци, у канцеларији…

Осим што ми на Поенти волимо да објављујемо интервјуе са тобом, волимо да објавимо и твоју поезију, што постаје својеврсна традиција. Постоји ли особа са којом ти имаш неку врсту традиције и са којом посебно волиш да сарађујеш?

Право да ти кажем – више немам. Док сам радила у „Дневниковој“ Новосадској хроници, тада сам уско пратила социјалну политику и најчешће, па и најрадије, сарађивала са предсатвницима Црвеног крста Новог Сада, Геронтолошког центра „Нови Сад“, људима који су се бавили децом, младима и одраслима у Дневним боравцима и слично, а сви они су веома емпатични и дивни, па су и разговори такви били. Сад, кад сам у рубрици „Унутрашња политика“, имам друга и шира задужења, сваке недеље упознајем много нових људи, па ретко имам прилику да с неким стекнем приснији професионални однос. Али, кад год се укаже прилика за поновну сарадњу, радујем јој се и ја, а и друга страна.

Када смо код твоје поезије, да ли ћеш нас можда ускоро обрадовати својом збирком?

Ух, то би било јако лепо, будући да имам доста материјала. А и био би ред, с обзиром на то да сам до сад објавила једну збирку песама „С друге стране носа“ давне 2008. године. Али, ако могу да најавим, а надам се да се неће изјаловити у међувремену, у току је припрема монографије „Међу њивама и мед сном – трагом 100 села Војводине“, која ће обухватити репортаже о првих сто села које сам обишла од 2017. године.

У ком обиму и на који начин сада ствараш? Шта се променило у твојој поетици од последњег објављивања на Поенти?

Најискреније – ништа. Имам утисак да чак и ређе пишем песме. Додуше, мени поезија долази у налетима, изненада. Који су разлози, не знам. Да ли ми смета, и не баш. Кад ми се пише, пишем. Мада, некад и кад ми се не пише, свеједно пишем. У мом поетичном стварању нема никаквих правила.

Новост је и то да однедавно у „Дневнику“ можемо да читамо и твоје колумне. Упућује ли то на излет у прозна литерарна остварења?

На неки начин да. Та колумна „Врт детињства: Леа и ја“ је прозорче у моје детињство и мислим да ми је до сад једно од најдражих остварења у „Дневнику“. Увек се радо сећам периода кад сам била дете и с посебним гуштом пишем текстове на ту тему, а могу да кажем да сам веома поносна што су уреднции у томе препознали неки шмек који може да легне нашим читаоцима, због чега сам и добила зелено светло за објављивања.

Правила си прославу поводом 100. броја „Твог листа“, где си окупила све младе о којима си писала и које си интервјуисала, где су сви били из различитих сфера интересовања. Недостају ли Новом Саду слична окупљања где се шири мрежа младих људи? Спремаш ли се за неки нови јубилеј?

Сигурно да недостају, нарочито сад откако је пандемија на снази. Та прослава „Твог листа“ била је једна од последњих, свега два-три месеца пред епидемију, тако да смо се, симболично, некако заједно и несвесно „поздравили“ са светом какав смо до тад познавали.

Да испред себе имаш групу управо свршених студената новинарства, који крећу у неизвесност коју носи тај животни позив, којим речима би им се обратила? Коју поруку би послала младом новинару?

Право да ти кажем, никад нисам волела оваква питања, али из разлога што моје одговоре на њих волим још мање. Мислим да је цео „систем“ новинарства веома лоше организован; годишње у Србији имамо тазе дипломираних бар око 200 новинара. Где се запошљавају сви ти људи? Па, најмање у новинарству. Разлози су разни… Да не улазим сад у ту дубиозу, јер је реч о пукој борби против ветрењача, али, онима који су решени да се баве новинарством и за то имају прилику, поручујем да не деградирају нашу професију. За почетак је и то довољно…

Леа Радловачки – Фото: Вања Фифа

Коју књигу би препоручила да прочитају наши поенташи?

Карлос Руис Сафон је шпански писац који је недавно преминуо (јун, 2020) и то ме је много погодило јер напросто обожавам његова дела и сваки пут се растужим кад помислим да – што је писао, писао је. Али, како би што дуже живео, увек препоручујем његову франшизу „Гробље заборављених књига“, од којих је прва књига најпознатија – „Сенка ветра“. Свакако, не треба заборавити ни на његова остала дела међу којима ми је најдражи роман „Марина“.

Интервју водио:

Милан Ћосић