Мора да је некоме стало до ваших брегова смрти

Пробудила сам се између гробних плоча
ретко се дешава
играли су фудбал, грешници, између гробова
често се дешава
мајка ми плете погачу
испод
храним се сољу са дланова
упија ми језик мачије остатке
отац ми гребе заостатке
рачунам по одсеченим прстима
кунем се над трулим крстом
позивам се на омиљеног песника
вешала чувам за својим вратом
гурам под катедре неизречена слова
верујем у децу која немају кревете
ни дома.
Сваке ноћи звери леже под јастуком
налажу снове и верују у стварност
ја ћу бацати пасуље, веровати у добра пријатељства и пљувати прошлост
јер гробна места нестају, руше се и имају своју будућност.

***

Даље, даље мајко.
Плети, плети корен
умиру и даље, мајко
дошли су до тебе
ја покушавам да волим, мајко
иде ми и не труне корен
није за све решење смрт
идем и даље мајко
и мој пријатељ верује
не куне се и не клиње се па верује
испод кола се сакривају мачићи
неко их нађе, а неко прегази
лежимо на игралиштима и верујемо да ће неко полизати
бетон
и наше темеље установити
неће, мајко, нико до нас самих
лези, мајко, покривена речником симболике
нико те неће читати, мајко
осим мене, која под јастуком кријем децу, ничију.

***

Сећам се када ме је отац одвео на смртни брег
и сишли смо тим путем, једва остали живи
па ме ухватио око паса и понео међу небеса
сећам се, мати моја, како не мора свако да рачуна на тебе.
Простор је стварна ствар, осећање је релативна ствар
а имала сам ту безобразну срећу да сви осећају што сам ту
и никада ме не би опет спустили на тај брег
осећање је другачије, искуство исто
нико не иде истим путем, уколико није луд или мртав.
Отац ме је увек водио на брег искуства и смрти
и зато данас
могу да се ваљам
на чистој равници.

На обали један камен укопан стоји

Усудила сам се да одем
мајко, да идем за неким
па сам волела
попила
научила
видела гроб
полизала стене
и оставила корен у сред мора
мајко, оне су пливале
и биле слободне
у сред коверти су се криле речи
у сред четинара оставиле свој знак
мајко
нисам ти довољно изговарала епитет
овде је добро и таласи ударају док могу
видим твоје нокте на мојима
док прелиставам још једну књигу
овде је, свугде је, добро мајко
језици два пса ми лижу рамена
неће ме ударити сунце, мајко
а и ако ме удари, биће јер сам добро, мајко.

***

Нешто се, мајко, не може променити
Моја омиљена песникиња чита и утапа се
Никада не седи гола, воли, једе, говори.
Нешто се, мајко, не може променити.
У камену стоје неки наговештаји
поред њих се чита и живи даље
ујутро се буди поред мене
неко
на чијим трепавицама сунце излази
и стапа се са мном, мајко, као да је део мене
био/била заувек
да кажем ког је рода, мајко, хлеба не бих јела
деце не бих имала
не бих значила и
умрла бих мајко,
то је наш терет, мајко.