I
више не слушам комплименте
свеједно, захвалим се
увек лепо васпитана татина ћера јединица
као таква, рушим предрасуде
као таквој, све ми је пружено
клица продужетка лозе болно ми притиска карлицу
слова мртвог презимена, ућебане грудвице, носим на одећи
сама себи и брат и сестра
поново се родим када ме неко са лажном љубављу
погледа право у очи

II
више не умем ни да се забављам
прво најстарије дете, женско
она која лепо пише саставе и куне се у граматике
да није тога, могло би се и без мене
када ме неки рођак не препозна
и њега пустим да плови мојом крвљу
није важно
зрело заузмем своје место на породичној грани
и правим се да сам вољена

III
више нигде не путујем
само прошетам двориштем
када ми је хладно, спавам у бабиној и дединој кући
нису стигли да је доврше за живота
неки људи су после хтели да дођу и живе у њој
нисам дала
моји корени су тврдоглави толико
да ни њих двоје држећи се једно за друго
нису успели да их ишчупају

IV
више ништа не говорим
ја која под милим богом не знам да ућутим
ни то што ме зову сине ми не смета
да сам он
можда бих расклапала и чистила митраљез
наследила породични бизнис који немамо
јела спанаћ и научила да играм шах
овако мушки угушим своју осетљиву страну
и не дам јој да цмиздри за сваку ситницу

V
више ништа не очекујем
када неко стане у ред испред мене
правим се да сам невидљива
мој се организам храни туђим грешкама
немој мислити да ћеш ме оборити с ногу
ово је ионако време за бајке и приче
у које сам одавно престала да верујем
нечије одрасле шаке су их ишчупале из мог детињства
заједно са расклиманим млечним зубима