Живела у двадесетом веку као учитељица и мати, од зоре до сумрака. Сагледала сваки лиминал очима што личе на врло замазана окна куће на ћошку улице Петефи Шандора и колутове око њих. Давно, док сам била дете на издисају, прелазу или граници, пред одрастањем, у тој кући, под туђом прашином и кровним гредама, пила сам вино са лепом девојком – која је била у семантичкој позицији потомка покојног кућевласника – и њеном имплицитно oбојеном косом. Осећала сам снажно осмехе и ноћне пантљике по костима, то се зове декаденција склупчаног чеда.

Никако нећу карминску девојку

и нећу младића тела ко колач;

људима сам дошла, сиромашно жива,

да чујем да ли сам човек, да ли глас.[1]

говорила сам тада радо и марљиво себи у подбрадак на путу кући, другој, мекшој универзи, мајци и оцу. Мислим, добро, сада се лако присетим прастаре маснорубе песмарице, а тамо:

  Хиљаду седамсто седамдесет пето      

Христова рождества зачињајет лето[2]

па ипак, гомилало се прегршт лета а ја никада нисам добила та прашњава и врло вољена окна. Мада, добила сам нове очи којима мотрим на равницу. О, моје је око свуда, све памтим, све је у коцкама које се не слажу – дискорс без конкордије, глава је стара кућа на углу, деведесет девет бодова. Хоћете да поништите?, хоћете ли да преноћите у шуми симбола?

            Походим претке често – са наслеђеном врпцом коју носим ближе раменима – на гробљу избораном као скупљени длан, као гоблен, пусто као у уху. У том веома интимном, индивидуалном ходочашћу или метафизичком пејзажу, клекнем па почупам травицу оштрицу – чичак, попино прасе, боквица… са ивица или лиминала свих тих биљака виси мајчица црница. Она је блиска њима – покојнима – непосредно од њих израста, можда из нечијих разграђених груди или носа, над њеним се травкама-прецима плакало, док она још није никла, садашња и оваква, читава неважна – велим  горе вранама или које су то већ птице. Страх ме нешто да мислим док сам тамо. Мишљење је лепљиво а више силе су муве, ножицама се каче за маст наше људске, барокно пропадљиве коже. Шта ћемо. Розалију от Гаврилов сачекао је окати лиминал и кад је склопила своја два замагљена прозорчета у лепој одори од сатена која је сад трула и мирише на свечано и црве. Лежи на ивици гробља, поред супруга. Њихов је син, колико водолија толико и риба, двадесетог фебруара напунио седамдесет година са косом на глави и по ушима. Има троје деце и жену поред које радо буде опијен, а пре свега тога, у младости, док се дружио са мојим дедом, волео је извесну Емину која је становала једну кућу даље од наше. Верујем да је тада, дакле у младости, пио вино са том женом и силно желео њена стакла от каљава окна – никада их није добио, прашњава, зрела, масна и врло вољена.

            Ако икада будем лежала у земљи, нека буде банатска – поред умрлих грла која су говорила растегнуто као тамошње блато, спора трава која из ње ниче или бунцање током сна, и нека буде ван сумрака, зоре, пасје границе у начелу, у срцу мртвачке равни. Сита сам лиминала. Премда, премда, осећам и слутим: читав је свет прост, нагао и мој, и границе до отупелих ми чула не допиру, некако баш, не знам. Слиле су се све у једно, можда су се, дете моје, слиле ни у шта – чула сам како ми, кроз године и метре, мермер, стопала и ноге шапће на празно ухо Розалија от Гаврилов.

[1] Гордана Тодоровић, Сусрет  (1954)        

[2] Јован Авакумовић, Пашхалија новаја (песмарица Аврама Милетића)