иза врата

заувек смо деца
шћућурена у гнезду
пробраних успомена
услед страха
не осетимо да
шкрипи под стопалом
даска
коју називали смо
кућним прагом
што дуже гледамо
трули, расипа се
све иза врата

колико грубости

животе, имаш ли ти појма
колико нам тврда кожа
постати мора
да издржи поглед испод ока
у тренуцима среће
када изгубим свест
о свету који куне ме
и пљује,
а безбрижан будем
не приметим некад
нити чујем
ја не бојим се
света који уз нас хода
не бојим се никога.
знаш ли ти
колико грубости
због длана у длану
и пишљивог загрљаја
ја истрпети морам

ожалошћени

оче, љутиш ли се
што свирепо убијао сам
све трагове твога лика
које наследио сам

преживела су
слова твога презимена
и иста крвна група
у документима

судбину коју пожелео ниси
ни најгорим непријатељима
у инат теби
мислиш да бирао сам

оче, мрзиш ли ме када
помислиш на то да
унука од сина јединога
нећеш имати никада

оплакујеш ли га
више него ја

суноврат

у сенци пупка
нутрина се ковитла
чујеш ли да
и зидови ржу
голи, уљуљкани
соба дише убрзано
и све се врти
док тонемо
у јаму
кроз ноћ
пут до котла
о којем свет бруји
поплочан је
месом усана