Неки успеју уз помоћ греха, а неки падају због врлине.
Вилијам Шекспир


Бројна питања о самој природи мржње постављају фреквенције таласа „Буре“, представе одигране осамнаестог марта у Српском народном позоришту у Новом Саду, чији бродоломници су, предвођени кормилом редитеља Кокана Младеновића и музичком партитуром Марка Шелића, остали насукани на великој сцени Српског народног позоришта. Давни седамнаести век протекао у мастилу Шекспировог стваралачког пера, и четири века касније успева да поремети колосеке гледаочевих мисли, расече копрену од једара и расповије његове видике сужене полакомљеним људским слабостима.

Мржња умире у част греха, а грех се рађа у помен мржњи – теза је из које произилази безмало свако Шекспирово дело. Универзално применљиви још од епохе ренесансног човека, стихови Вилијема Шекспира узбуркавају читаочеву пажњу, наводећи је на жестоке бродоломе песничких слика, вештом изнијансираношћу доведених до могућности чулних перцепција. Драма „Бура“, хибридно дело у којем се повремени замаси комике преплићу са устаљено трагичним свршетком, од свог постанка заплиће морнарске чворове на мноштву драматизација.

Прича о једном бродолому, супротстављена наслову који имплицира динамичан развој њених етапа, није манифестација инфериорности човека насупрот природе; она је манифест извитоперења цивилизације представљене неименованим топонимом једног опустелог острва. Управо тим дефицитом месних и временских одредница, редитељ својим довитљивим досеткама, маркира оквире универзално кварљивог људства у универзално кварљивом добу; поменуто острво постаје „Острво мржње“, а његови ненадани становници тек служинчад грехова у којима су огрезли. У тој алегорији дистопије коју живимо, право на мржњу се, слично болести, преноси крвљу, у њој обитава попут аманета, све док своју иницијацију не сврши у обличју злочина. Тако, Просперо, протерани напуљски владар, своју младу кћи Миранду учи осветничкој жељи из које се најпре рађа мржња, а најпосле грех.

Бродоломом, дочараним ексцентричним редитељским триковима, представљен је сав суноврат морала, а преживели представници некадашње људске заједнице пред нама остају огољени. Атмосфера дивљине подрива урођено дивљаштво које друштвене конвенције насилно потискују у сваком човеку, и, етике разрешени, антијунаци допуштају да их анимални нагони воде ка извориштима на којима ће утолити своје дугогодишње сладострасти. Сенка сваког “досељеника” изобличава се под угловима ненасељене обале, сви привиди хуманости губе аутономију, те на крају, разјапљено ждрело греха анексира све територије разума.

Фигуре се витопере по шаблонима гротеске, унутрашњи нагони деру кожну овојницу, и пред публиком остаје нага и сирова телесина персонификованих удеса којима подлеже лакомост свих људских створења. Седмоделном структуром негативно представљених ликова, њихово тумачење могло би бити имплицирано посредством веровања у постојање седам смртних грехова. Гневног Проспера са власти је свргла завист браће Антонија и Алонза. Жеља за влашћу премеће се у похлепу издајничког савезника Гонцала, који сладљивим сугестијама подрива узаврелу гордост младог племића Себастијана. Домородац Калибан, ненавикнут на понизност којом је теме дивљаштва дужно да се поклони пред стопалом цивилизацијске тираније, изгара од пожуде за привидима свих телесних задовољстава; обезвлашћен дигнитета, одрешен од сваког интелектуалног терета, постаје председнички кандидат свирепог властољубља. Бесмислице ишчезлог разума незаситог слуге Тринкула прождиру тежње ка трону, на којем ће га, према постигнутом договору смењивати, лењост алкохолу склоне слушкиње Стеле. Њихову сцену могли бисмо, потпуно парадоксално, сагледати као најхуморнију са највише трагичних сентенци: наиме, унутар две халапљиве вилице палацају језици окоштали у апсурдним речима две друштвено маргинализоване индивидуе, које су, зарад утољавања амбиција непропорционалним нивоима знања и стручности, једнако спремне на клањање вишима и уклањање нижих. Позната и призната улубљења у сваком систему сваког доба? Тако некако.

Читавој мрачној шаради ликова, супротстављају се два светла бића одгајана на ранама родитељских мржњи. Миранда и Фердинанд, симболи љубави која се успротивљује наметима затрованих родитељских ћуди. Представници свих судбина страдалих на извориштима генерацијски проливане крви.

У маниру шекспировске поетике је и да по један лик, у готово сваком делу, на себи носи жиг савести која се згушњава потиском неспреченог злочина. Аријел, у представи преиначен у рухо духа шумског острва, метафоризује молбу савести, која говори неуслишеним шапатом, док ритуално пере дланове окрвављене у кривици онога који господари њеном инфериорношћу. Главна наративна линија заплиће се посредством ретроспекције у којој се Аријел најпре открива као бродоломац, који је, према скици свога господара, узбуркао морску пучину, његов се лик, даље, преображава у потиснути део Просперове људсколикости, да би нам се на крају открио као жртвеник заспао не би ли његов господар био пробуђен. Визуелни наговештаји симболике овог лика пажљиво су укројени у белу одору коју навлачи док приповеда (назнака трагичног свршетка; пред публиком стоји Аријелов дух) и „војничку маскараду“ коју носи онда када је, попут пијуна, понизан пред наредбама тамног делића који је преузео примат над читавом Просперовом личношћу.
Машинерија савести (представљена застрашујуће бучном направом) заокреће правце својих искри све док Просперов хитац упориште не пронађе у Аријеловом срцу. Савест побеђује грех, односи га у своју смрт, мржња заједно са њом зараста под тежином земље, а радњу окончава почетак надолазећег интермеца. И док шестогреховна поворка ликова на лица двоје неукаљаних навлачи осмехе привидног срећног завршетка, вребајући прилику да их запоседне, савест пред публиком одржава минут ћутања. За све оне због којих се жртвовала. За све оне због којих ће се тек жртвовати. За све оне врлине рођене као недоношчади њене жртве.

Након кратког интермеца навлачи се позоришна завеса. Али се повлачи рез на свим оним завесама скривеним у дубоким поседима у којима потиснути грехови врше деобе личности. Крај једног новог почетка могао би озваничити један (псеудо)ничеовски закључак: „Ако довољно дуго жмуриш на савест, савест ће једнога дана сигурно почети да гледа у тебе.“

Бура, Српско народно позориште