1
Она звучи као шкрипутање типки тастатуре
као гутљај сувог вина испод
крова терасе у градићу надомак Барселоне
који није доказао власнику жутог пса
да зраци увек падају
на леву страну непца:

најбоље осетиш време кад спустиш
себи руку на раме
и зажмуриш.

Док се воле
крошње дрвећа, ваздух и ја.

Размашена улица уме да каже:
на мене нису рачунали

да умем да полетим.

2
Оранжаде у округлим чашама
извијање линија над дрвеним столом
и растапање ваздуха устима.

А и ћутањем,
воли се ћутањем.

А и кад у себи засадиш
свежу нежну биљку,
па јој кажеш:
А ти сад, диши.

И диши полако
диши да ваздуха има и за сутра,
и тако сваког дана са врапцем између
рамене кости и ивице вилице
певушиш и ти, али на француском
певушиш и ти, чак и разумеш.

3
На предњем точку бицикла
човек превози своја маштања
и стиже чак до булевара
којима сам била одузета од времена

залепила сам стотине корака
чаврљајући само са усаглашеним
изравнатим бетоном
који је умео
баш да шапуће

и о гранама,
и о њима имам да ти причам
али не сад.

4
Кад подвијем рукав
и зашијем прву бразготину
на мапи,
одмах испод подлактице,
кад објасним свој деци да сам садила кактусе
и да су ми
брижљиво одговарали

кад родитељима вратим сав ваздух
који су ми поклонили

у мени има довољно
за сва недостајања

и довољно,
врабац ми спава на грудима

5
један брижљиви живот Амелије Пулен
вратио се
када је
петнаестог августа две хиљаде и осамнаесте године

погледала у небо и угледала
исто море које полива својим невидљивим саксијама
и оне су се убрзаним темпом
разбиле уз тресак у парампарчад
где је она бројала сваку врану полетелу у вис

нови маслачци клијали су около
и Aмелија Пулен је особито волела да заборавља
начин и сврху живота који се супротстављао ситном песку
у њеним ушним шкољкама
владао је потпуни мир
владао је раван мук,

и Амелија Пулен се враћала истим путевима
само на другим путевима
и прецизно је мерила километре белих линија
обасипаних пажњом какву ни петстотина хиљада крилаца
није тога дана пребројало ваздуха над истим,

кад затвори очи
Амелија Пулен је видела јасну слику

касне вечерње шетње
за време читања непознатих песама:
загрљај са познатим људима
и пркосни плавобранковски ветар
као расипање речи
које је чак и Амелија измишљала
јер:
све ће бити у реду

онда је открила плаво име у устима:
он каже Ивана
он каже Ивана, сабери се
Ивана је лепо име

и Амелија Пулен је двадесет и деветог фебруара
две хиљаде и двадесете године
отишла да спава под палмом у Бугарској
коју су накнадно изнели на плажу
у саксији.