Још нисам заволела море. Заборавила сам дубину у којој сам била слободна. Узнемиравају ме капи – личе на израслине. Забачена, неугледна плажа је рај за биће које не жели да гледа растегнуте коже, сунцобране који се клате, плаве кантице у којима су заробљени морски створови. Можда бих и могла да преживим одмор на јавним плажама, међу људима, да након мазања креме за сунчање и спуштања испеченог тела на кичасти пешкир не чујем умилни глас како слови. Да, (летње) присилне мисли – тако их зову браћа психолози.

           Зашто су ти дали само две недеље одсуства? Они се шале са тобом. Треба да се помириш са судбином и одрекнеш се шаке слободних, белих дана. Зашто кашљеш? Смири се. Опусти мишиће. Имаш осећај да те неко држи за врат? Страх те држи. Не бој се. Диши. Стишај се у природи. Буди захвална. Тргни се. Ходај. Вежбај заборављање. Ископај своју немоћ. Праштај. Сама и слаба – ходај права као стрела. Очи су ти увек тужне. Јесу ли то боре?

            И пре годину дана сам сушила кожу на овом камењу. Утапала сам се у мирису кафе, док се Сунце надимало над огромном, хладном површином. Море, Небо и Сунце – свето пространство. Блистање воде личи на младу жену, насмејану/гипку/свилену, која чека свог човека.

Осећам стид пред највечитијим морем.

Море, Небо, Сунце и Човек!

            Човек, икона Божија, се стиди сам себе. Упале, угашене очи тумарају по ходницима глади.

            На забачену, неугледну плажу је стало још једно биће (које не воли море). У прозирним очима сам видела трагове слободе. Пружила сам му руку.

            Мој човек има огромно лице. Мирише на ноћ – у којој живот и смрт расту заједно. Његово звонко, словенско грло тера сан. Буновни, у белим мајицама, разбарушени, страшних зеница будимо се без терета лажи. Својим рукама смо подигли смирену љубав – на камену, крај највечитијег мора.