Треба ми столар из правог округа,
са визијом механизма ексера,
треба ми столар који не зна математику
јер овај који зна – неће да претера.
За округлим столом склапам крај са крајем,
улепљена смолом мисли, благим трзајем
шутирам свеприсутне ноге
безликих ћуди испод лепљиве површине.
Треба ми столар да сачини таблу
која од угловне постаје кружна,
само за дружна испијања чаја.
Јер седети сам за кружним столом
даје једнакости знак очаја –
седети са свим гласовима безликих
који те не штеде.
Док седе крај тебе
и блену у те-ве,
бесмислена визија шефа
и ствар кућног сефа
и комшија љутит од сенфа
и онај таксиста препун блефа на цести…
За округли сто не смеш сам сести,
јер сви безлики добију позицију једнакости
и престанеш бити глава сопствене главе.
Треба ми столар да углави опругу
која из угловне развлачи округлу
поставку за људе који имају лик.