Аутоинтервју

Нови Сад, 2022.

Револуција је чист луксуз

Први пут сам сам се заљубио у Бећарац кад сам тек дошао у Нови Сад на студије и силазио на Дунав да разбистрим мисли у ретким паузама. Десет година касније ја сам човек који суботом занемарује жену и дете да би се борио против туђег немара. Многи који би желели исто, суботом морају да раде. Или да чувају децу. Недељу нисам споменуо.

Уздарје Бећарцу

Током протекле зиме на посао сам ишао углавном тако што бих колима дошао до паркинга код Штранда и онда пешачио дуж насипа до центра. Та свакодневна шетња од 5 километара била ми је једина (и спасоносна) физичка активност, а уз то смањио сам трошкове горива и проблем са паркирањем. Увек сам код веслачког клуба силазио на Бећарац и пешачио тај један километар кроз шуму, уз Дунав, до Универзитета (и супротно у повратку). Та шетња у природном подручју, поред воде, помагала ми је да се физички и психички припремим за радни дан у колективу, а исто тако и да се окрепим у повратку. Међутим, оно што ме је ометало у контемплацији било је то што нисам могао да превидим смеће које је расуто свуда унаоколо – смеће које сам све више почео да примећујем и, пошто смо се толико често сусретали, са појединим комадима смећа сам врло брзо прешао на „ти”. Поучен давним искуством сизифовског чишћења Фрушке горе са планинарима, дозволио сам себи ту уобразиљу да имам моћ да вратим услугу једној од природних оаза која ми даје утеху у овој пренасељеној бетонској пустињи.

Ђубре је морало да оде!

С првим топлим данима успео сам да приволим двоје пријатеља (Јелену Арсеновић и Александра Чегара) да у сопственој режији очистимо Бећарац. Мислили смо: можемо ми то! Једне суботе сишли смо у шуму код ЈКП „Водовод и канализација”, на месту где се одавно обнавља један рени-бунар. За четири сата са око 1000 квадратних метара изнели смо око 1000 литара смећа – с места се померили нисмо. Следеће суботе сишли смо код Веслачког клуба „Данубиус 1885” и за четири сата са око 1000 квадратних метара изнели 3000 литара смећа – с места се померили нисмо. Међутим, те суботе наше залагање је примећено. Поред љубазности власнице оближњег ресторана која нас је почастила укусном чорбом, пришао нам је један човек и понудио да за следећу суботу он позове своје Лиманце па да у здруженој офанзиви завршимо посао. Те следеће суботе било нас је: пет странаца и двадесетак Лиманаца свих генерација. Сишли смо код поменутог веслачког клуба и чистили до поменутог рени-бунара, што је мало мање од 50% површине Бећарца. За четири сата изнели смо више од 15.000 литара смећа. Било је разочарања што толико пуно има и што нисмо изгурали до краја, али победа је била наша. Светла тачка те суботе била је и што сам у међувремену добио одговор од ЈКП „Чистоћа”, које нам је пружило подршку на тај начин што су нам издали сто џакова и послали су екипу да преузме смеће са договорене локације. Четврта субота је била мало спонтаније организована, тако да се појавило „само” нас осморо (уз поновну подршку ЈКП „Чистоћа”). За четири сата успели смо да изгурамо скоро до краја Бећарца и изнели смо 10.000 литара смећа. Остало је неколико хиљада литара на самом крају (и оно што успут нисмо видели јер је добро камуфлирано или неприступачно). Пете суботе дошло је четворо нас и завршили смо причу. У збиру, биће то око 35.000 литара смећа које је сакупљено и изнето са Бећарца за месец и по дана, једног лепог пролећа у Новом Саду.

Страва и ужас

Плашио сам се једино тога шта ће бити ако пронађемо леш. Срећом, чистили смо само површински. Али и то на шта смо све и у којој количини наилазили било је довољно трауматично да нам је, кад бисмо се попели натраг у цивилизацију, било потребно неко време да дођемо к себи. Извукли смо небројено комада одеће, обуће, јоргане, ћебад, сунђере, тепихе – којешта полузатрпано и полураспало… Даље: пластичне и стаклене флаше и балоне, лименке, опушке, блистере од таблета, посуђе, есцајг, столице, кофе, гумена црева, рибарске мреже, гвожђа, стакла, разноврсне кесе, торбе, ранчеве, безброј сасушених влажних марамица, аутомобилске гуме које су се откачиле са чамаца у оближњем пристану, гуме за бицикл, остатке украденог бицикла, врата туш кабине и тако даље.

Тражим човека

Једна од главних суштина проблема је што човек више никакву количину баченог смеђа не перципира као нешто неприродно, као страни елемент, ни у природи, ни на улици. Отпад је најсавременија улична уметност (инсталација) а свет је једна велика галерија. Кад би пролазници успели да примете наш хепенинг, најчешће се чуло: ја то никад не бих радила, има ко је плаћен за то! Е, кад би сви радили све оно за шта су плаћени… Сви људи који су учествовали у овој операцији имају јак морални и карактерни потенцијал. Фолиранти не би (нису) дошли да раде овако нешто, или, ако би и дошли, не би завршили ствар.

Zoon politikon

Посебно смо поносни на то што смо радили без икаквог другог интереса осим да очистимо једну природну оазу. Нисмо то радили у име било какве владине, невладине или организације са „ЕУ” или сличним префиксом или суфиксом. Да није било позива Гордане Нонин из дневних новина Данас, који је упућен и прихваћен у доброј вољи, не бисмо се медијски експонирали. Ми говоримо о ономе што смо урадили а не шта бисмо можда-једном-ако. Наш највећи добитак је осећање задовољства и поноса због успеха који смо постигли сопственим рукама. То осећање је утолико јаче што смо то урадили у заједништву. После ових неколико година интензивног социјалног инжењеринга, мислим да је људима потребно да се поново и јаче него пре повежу са другим људима, са природом и сами са собом – да човек опет буде човек. Овакав вид активног дружења развија просоцијално понашање, заједнички осећај успеха, физичку координацију, заједничку пажњу, заједничку мотивацију и групни идентитет. Било је изузетно корисно што су у нашој невеликој групи биле заступљене све генерације и што смо имали и коме да будемо за узор.

Свако треба да обрађује свој врт

Неколико дана Бећарац ће изгледати у сагласју са нашом идејом. Отклонили смо затечено стање али нисмо отклонили узроке. Данас је трећи дан од последњег чишћења, а већ се полако насељавају нове кесе, влажне марамице, флаше, лименке… Пролеће није ни почело како треба, тек ће се оргијати на Бећарцу. Ако је тачно да је Бећарац у надлежности ЈВП „Воде Војводине”, не би било згорег да се предузму било какве мере заштите овог природног подручја које живот значи. Бећарац не би требало да изгледа као фестивал социјалне патологије и јавни тоалет.

Кажу: пусти то новосадско ђубре, шта те брига!

Ја и даље, нажалост, живим у Новом Саду. Никада нећу постати Новосађанин, јер то не желим. Али желим да моја лична култура утиче на креирање средине у којој тренутно живи моје дете. А тај мој порив значајно превазилази оквире закупљене јужнотелепске гарсоњере. Нови Сад може много да пружи и сви долазе у Нови Сад само да би нешто узели. А ево како изгледа Нови Сад кад му нико ничим не узврати. Да ли ће и шта ће даље на тај начин Нови Сад моћи да пружа?