Ко би рекао да си тако тиха река…
Само се кријеш иза неколико слапова
и огромног камења,
које слажеш преко срца,
преко ког громогласно гомилаш воду,
да случајно не покушам
да загребем дубље
и запливам узводно.
Узалуд.

Знаш да сам чупала путеве,
рушила мостове
и померала градове
да нађем зрно чежње
у плаветнилу око твоје зенице.
Зар ћеш сад да се кријеш испод блата,
које за собом остављаш
док се повлачиш, а тако си ми близу?
Онда поново зовеш, ја поново долазим.
Гледам у пенушаве, беличасте трагове,
које пушташ да иду што даље од тебе
и тражим опомену у свакој капи,
коју шаљеш да ми угреје образе
леденим додиром.
Оне ми роваре по лицу,
дубе себи пут,
а мени дубљу рану.
Узалуд.

Нису твоје стене толико оштре,
колико моје срце може да издржи
да не попуца по шавовима.
Ниси ти толико силовит,
колико ја могу да стојим чврсто на земљи
боса, стопалима уметнутим међу твоје камење.
Не плашим се твојих вирова,
знам да понос ипак
нећеш прогутати тако лако.
Ко би рекао да си тако тиха река…