Успомени моје мајке

Дуго сам, једно време, устајао рано, уплакан и страшив до умирујућег погледа; тумачио бих снове поновљене у бескрај: вода непрегледна, а испред ње поље љиљана изникло из једног цвета; наопак, сетан дечак и сан о девојчици, брат и сестра под будним оком прикривеним добротворном мреном, сачувани заувек љубављу чудотворкиње и захвалношћу безбројних Лазара, играју се лепо и полако, плави и бели, свежи и чисти.

Сада, ипак, неко време, не само да не устајем рано већ уопште не спавам, па уморан, бесан и махнит размишљам безуспешно и замишљам, замишљам како је било живети у пустој земљи у годинама пре и после механизованог васкрсења, какав је ваздух био у пасторалним рајевима Љубомира и како је то падала киша пред распад отаџбине, прекасно измирене, а потом, замишљам, опет, како је то започети живот наново, градити га споро и стрпљиво, а градити без одмора, упорно и заувек, и како је то бити праведник, увек и свугде, бескрајно, па напослетку, замишљам и мислим, како је то свима помагати несебично, не гледајући корист, не тражећи ништа заузврат, не водећи рачуна о болести и мукама већ само копнити, тихо, тихо, и мирно.

Ако реч заиста гради живот и то није ситна утеха доконих песника, ако упркос сумњичавости тужних ипак има правде, ако се патњом купује одмор, лепота и вечност, ако је земља за смерне лака и ако ме још увек видиш и чујеш, не преостаје ми ништа друго до сто пута оплакана заклетва и молба:

Теби у част и славу,
Травунија биће нова мајка љубави, срце света.