Јутрос је ормар добио крила,
направио још једну реску у неурону
и обојио косу у седе нијансе из којих протиче
водица путева оних који су отишли у
трагу дивљих ветрова.
Јутос сам схватила да рођаци мрзе наду,
ону наду што се кикоће када
пролази улицом и дели зрневље руменог јутра,
ону што исправља залелујале куће обележене
екс либрисом жуто зелене носталгије.
Ону Пипи Дугу чарапу што пегама мами осмех
и покушава да разломи решетке усне дупље
ону наду која их је родила и коју су родили
и од тад сам почела да учим немушти језик
мислећи да ће речи мање болети и
да ће разум прести кроз сунчеве зраке нова лица.
Јутрос се нада огласила кроз димне сигнале
из урушених душа да су јој клонули мишићи,
јутрос су је замрзели, не знајући да мрзе себе.

Сузана Рудић — Дан када смо замрзели наду