ПРЕДНЕМОСТ I

хипоманична мускулатура 

као један непокренут пејзаж,

влажност ребара

у контингентима трбуха,

увучена преднемост

уместо поткрепљеног

поглавља је преображај

празнина и пунина

постају скелет-естетика

ПРЕДНЕМОСТ II

из свих беструлих зракова

гутам сноп 

невербалних елемената

за феталну терапију 

свих будућих кретања –

са основним носиоцима значења

постоперативна инфекција

руши властити избор

на контролу триместра

ТЕЛО ТЕАТРА

        Норвешком писцу Туру Улвену

I

једна чврста материца

ваздушним додиром погођена

суочава се унакрсним дијалогом

човек је –

неодређена хранљива дужност која ми виси за вратом, 

анемична илузија налик капи воде на длану 

коју треба да претворим из брисања у постојаност

дволичан одабир који станује 

у анамнези и битише 

над свим што је људско – 

унутрашњост-дух : камиказа-отров

II

човек је оно што је недостајало –

из ставке посве недељивог

у рано јутро борим се да закорачим 

на влажно тло

земља коју додирујем 

уписује се у мене својом неодређеном тежином:

потребан ми је удвојени прилог 

за настанак фосилног пљуска

који се кажњава упоредо

пишем и подвлачим: – човек је оно што ми је недостајало;

ПОСТАЈАЊЕ ВРЕМЕНА

откуцава као машинерија 

хиљаду ножева

удубљује празнину-остатак

Дуња Ожеговић — Пет песама