Прозрео сам, коначно, извор смрада ове куће – познати смрад старокућански – мемле, буђи, старог дрвета, – није ништа од тога, односно, јесте све то одједном, али узрок свему укупно је леш, модар и црн, који се генерацијама скрива од деце на тавану. Труне; црна коса опада заједно с кожом. Мишеви и мачке у слози живе играјући се комадићима.


Добро је док се кожа испод коже обнавља, јер шта кад престане, и између крви и света, између кости и додира, остане умртвљен и сув слој. Кажу, после седам година кожа нашег тела сасвим се обнови, нове ћелије све нађу место које је заузимала прошла, али овако – тога нема више. Једна кожа, и то је све, заувек.


покушавајући да дам свим
у себи немим стварима говор
говор свих ствари ме је заобишао.
толико слаб је мој осећај идентитета,
толико нестална структура његових елемената,
да немам чак ни устаљен рукопис.

једним перите руке
опране су руке
од милиона


Постулирам атавизам отровних супстанци: наши преци имали су живу, олово, азбест, а ми нашу милу микропластику. У нечијем телу, науци завештаном, наћи ће зјапећу празнину, и на дну, талог, као на дну мора после милиона година геолошких процеса.


Из мрака мог самоутамничења, видим једино светао, ребрасти прорез – изнад моје главе? – који ме кроз мој сан, мој делиријум постојања, саветује на рад – и каже ми – рад је нахранио и сахранио сав свет, рад је извор свега духовног у човеку. није извор свих вредности, али свега хуманог јесте. – светло је лепо, и не осветљава моју ћелију, али је недодирљивост, можда, оно што и заслужујем.

Павле Зељић — Дневнички записи убожајшег Исака Дуброљубова